петак, 20.11.2026, 18:20 -> 18:30
Извор: РТС, Journal health, Mayo Clinic
Зашто синдром изгарања није увек повезан са радним местом
Иако се синдром изгарања најчешће приписује прекомерном раду, нова истраживања показују да стрес из приватног живота, особине личности и лоше животне навике често играју кључну улогу у настанку овог стања.
Светска здравствена организација (СЗО) класификује синдром изгарања као професионални феномен, описујући га као последицу хроничног стреса на послу са којим се не управља успешно. Међутим, студија истраживачког тима са Норвешког универзитета за науку и технологију, коју је предводио психолог Рензо Бјанки, показала је да само 27,7 процената учесника сматра посао главним узроком свог стања.
Скривени узроци исцрпљености
Више од седамдесет процената испитаника изјавило је да њихово изгарање заправо проистиче из свакодневних животних изазова, попут породичних проблема и здравствених потешкоћа. Поред тога, мета-анализа из 2020. године открила је да је веза између посла и синдрома изгарања знатно слабија него што се раније мислило.
Истраживања која прате демографске и социјалне факторе додатно осветљавају овај проблем. Студија спроведена на више од три хиљаде жена показала је да су финансијски проблеми, тешкоће у бризи о деци и обављању кућних послова снажни покретачи високе исцрпљености.
Жене које су пријавиле највиши ниво изгарања често су биле млађе, разведене и суочене са здравственим проблемима или недостатком подршке породице, што јасно указује на то да посао није једини извор њиховог терета.
Улога личности и животних навика
Унутрашњи фактори, попут особина личности, имају изузетан утицај на то како појединци реагују на стрес и да ли ће развити симптоме исцрпљености. Мета-анализа из 2009. године, коју су спровели истраживачи Аларкон, Ешлеман и Боулинг, утврдила је да особине личности објашњавају и до 40 процената варијансе у исходима синдрома изгарања.
Неуротицизам је идентификован као најснажнији предиктор, док перфекционизам, песимизам и изражена потреба за контролом додатно повећавају рањивост на свакодневни стрес. Особе са оваквим карактеристикама често преузимају превише одговорности и знатно теже се носе са изненадним притисцима.
Начин на који проводимо слободно време такође доприноси обнављању или потпуном исцрпљивању телесне и менталне енергије. Према прегледу научне литературе заснованом на проширеном биопсихосоцијалном моделу, недостатак физичке активности, недовољно сна и прекомерна употреба паметних телефона спречавају психолошко одвајање од свакодневних проблема. Хронични умор се накупља када појединац нема прилику за адекватан одмор, што на крају резултира осећајем когнитивне и физичке потрошености.
Емоционални ресурси и трауме
У клиничкој и организационој пракси, симптоми изгарања се понекад мешају са последицама озбиљних животних криза. Истраживање института ПБТ на узорку од 73.500 људи показало је да последице озбиљне издаје у приватном животу могу изазвати дуготрајну малаксалост и хронични губитак фокуса. Послодавци и менаџери често погрешно препознају ове драстичне промене у понашанју као професионално изгарање или депресију, иако су оне директна последица емоционалне трауме ван радног окружења.
Због тога здравствени стручњаци наглашавају да прилагођавање обима посла не може увек да реши проблем недостатка енергије, посебно ако примарни стресор лежи код куће. Развој личне отпорности, примена техника за управљање стресом и проналажење смисла у активностима ван радног места кључни су кораци ка опоравку. Очување менталне и физичке енергије захтева свеобухватан приступ који узима у обзир целокупан животни контекст појединца, а не само његове радне задатке.