петак, 20.11.2026, 17:13 -> 17:20
Извор: РТС
Аутор: Никола Танасић
Критика серије: Шта је Пупин нама, а шта ми њему?
Прве епизоде серије Пупин Данила Бећковића показале су да је у питању један, извините на игри речи, вансеријски програм. Руку на срце, чак и овлашан пратилац могао је да види да је на чисто техничком нивоу продукцијски квалитет српских играних садржаја последњих деценија порастао – костими, фотографија, сценографија, камера и сл. из године у годину постају све бољи и све више личе на нешто што – да се послужимо том аутоколонијалном фразом – „није прављено код нас“, већ личи на производе неке од „светских“ продукција.
На терену је ствар управо супротна – све више тих „светских“ филмова и серија снима се управо у Србији и уз помоћ српских техничара и мајстора филмског заната, који су управо препознати као еснаф који се разуме у свој посао и обавља га на високом нивоу чак и у контексту пословично окрутне слободне конкуренције у глобалној индустрији забаве.
Све ове техничке и продукцијске стандарде можемо видети и у Пупину и они су очигледни од прве секунде уводне шпице, која заиста изгледа као нешто што је избацио Ха-бе-о на врхунцу ране фазе Peak TV. Па опет, играна биографија једног од највећих српских научника није само још једна у низу мање или више ефектно снимљених костимираних драма које су толико омиљене међу нашом публиком још откако је Здравко Шотра „повукао ногу“ са Зоном Замфировом, а Драган Бјелогрлић направио русвај са (првим) Монтевидео, Бог те видео.
Упркос успеху низа модерних програма, еталон према коме се мере све српске телевизијске драме и даље представљају бисери продукције југословенске РТБ, а пре свега незаборавни Вук Караџић и Карађорђева смрт Ђорђа Кадијевића. Ту треба додати и занимљиву тачку референце – Крај династије Обреновић Саве Мрмка из 1995. која, иако је по свим стандардима еснафа снимљена помоћу штапа и канапа, и даље изванредно држи пажњу својим узвишеним хроничарским стилом приповедања, дивним језиком, као и снагом историјских догађаја које приказује.
Српска публика, колико год патила од свих бољки било ког другог модерног народа у глобалистичкој епохи, ипак има веома високе критеријуме када је у питању добро приповедање. Народ чији су укус вековима изоштравали гуслари – еснаф приповедача и забављача који је од продукцијских трикова буквално имао само поменути штап и канап – од телевизијског програма стога пре свега тражи добру причу. А добра прича није само нешто што ће умети да нас забави, него истовремено нешто што ће резонирати са нашим погледима на свет и моралном вертикалом.
Повратак паидетичке телевизије
Флоскула да „људи данас уче историју преко телевизије“ изузетно је омиљена и међу српском публиком, и међу српским филмаџијама, поготово када претендују на буџетску помоћ за реализацију својих пројеката. И мада је образовни потенцијал кинематографије нешто у шта се сви куну, на крају овим поучним елементима нико не буде претерано задовољан.
Након што се добије подршка из буџета, српски продуценти и редитељи по правилу заборављају на образовну функцију играног програма и падају ничице пред златним телетом „само забаве“, настојећи често да историјски наратив прилагоде жанровским очекивањима публике формираним у оквиру глобалистичког контекста и најчешће слепи пред чињеницом да је специфична школа историјског редукционизма, деконструкције митова и приповедачког цинизма нешто што служи конкретној идеологији колонијалног центра, а не природним потребама локалне публике.
Уместо да пође овом добро утабаном стазом (на којој му вероватно нико не би замерио), Данило Бећковић се ослања на стару еклектику РТБ и прави нешто што је потпуно заборављено мимо маркетиншких флоскула и еуфемизама – програм за целу породицу.
Парадоксално или не, читаве генерације Срба свој први контакт са српском националном идејом оствариле су преко телевизијских програма снимљених у Југославији, и то само зато што је југословенска телевизија – у складу са трендовима који су у та времена владали од Темзе до Москве – сматрала да је серијски програм нешто што би требало да понуди садржај за цели народ са свим својим демографским категоријама, а не за једну уску жанровску нишу (или класну категорију).
Пупин иде овом стазом и чини то добродушно и без сниходљивости према „просечном гледаоцу“ која је тако типична за лажни елитизам београдског Факултета драмских уметности.
Као да није довољно тешко заинтересовати модерну публику, десензитивирану хипертрофијом емоционално исцрпљујућих садржаја са инстаграма и тиктока, за причу о човеку који је свој живот посветио физици, том најштаћемитоуживотнијем од свих шта-ће-ми-то-у-животу школских предмета, Бећковић користи прилику да српској деци која имају мутну представу о томе да су им прадеде и чукундедови одрастали на селу покаже шта значи чувати волове, он издваја време да реафирмише идеју о школи као институцији националног ослобођења за коју су се наши преци борили вековима, он чак застаје и да објасни потомцима српских граничара да Аустроугарска монархија није била Дизниленд сладоледа, фијакера и кринолина.
Јер добар културни садржај на националне теме – колико год био узбудљив и забаван – није ту да нас узбуди и забави, већ да нас рекалибрира у складу на националном аксиологијом. А то је нарочито незахвалан задатак у нацији која се деценијама слуђује и која је практично контузована идеолошким нападима на сопствено аксиолошко језгро.
Научници у Америци
Данило Бећковић и екипа су се, дакле, прихватили незавидног посла – не само да некој деци у трећој деценији XXI века објасне да „треба учити школе“, него и да неким Србима у трећој деценији XXI века објасне шта значи бити Србин, поготово када то не мораш да будеш.
Успех у реализацији баш тог задатка је оно што Пупина издваја од хваљених филмских прича о научницима попут Доброг Вила Хантинга (1997), Предивног ума (2001), Игре кодова (2014), Професора и лудака (2019), а поготово извиканог и морализаторског Опенхајмера (2023). Сви ови високобуџетни костимирани филмови – својеврсни жанровски еталони када су у питању биографске драме о академским радницима и генијалцима – произилазе из америчког концепта индивидуалне изузетности која се нужно ставља у конфликт са просечном и репресивном средином, а поготово са агресивним и злобним државним апаратом који научника увек хоће да претвори у оруђе некакве ускогруде националне политике.
У питању је једна малигна просветитељска флоскула по којој је научник увек већ анационалан и отуђен, увек неко ко „служи целом свету“ (а тај „свет“ је некако увек изједначен са идеализованом и глобалном „Америком“ која, гле чуда, управо и производи све те филмове).
Пупин нам прича сасвим другачију причу, а прича је зато што сам Михајло Пупин у својим мемоарима прича сасвим другачију причу – причу која је препуна захвалности према заједници сељака-ратника која га је однеговала и напојила националним духом, препуна критике према декадентној Царевини која је спутавала крила и његовом народу и њему лично, пуна чак и суздржаности према новој прогресивној Империји која је само била заинтересована за њега као оруђе у сопственој трци за богатством и моћи.
А ово је, да будемо сасвим јасни, најважнија ствар коју је Србима потребно објаснити о Михајлу Пупину, али и Николи Тесли и низу наших мање познатих професионалаца који су се остварили у САД. Јер Срби и данас живе под јармом једне отуђене и декадентне Царевине, а та Царевина их убеђује да су они само гомила полуписмених сељака и провинцијалаца којима је неопходан спољни старатељ, а чији изузетни појединци могу да остваре велике ствари само ако им то омогући колонијална Централа.
У питању је прича о Пупину и Тесли којом се нашироко манипулише у наше време. Са једне стране можемо да чујемо да су генијални Срби „код куће могли само да чувају говеда“, а да им је „Америка омогућила“ да постану то што су постали – да бисмо затим ушли у објашњавања да су они све што су остварили, остварили qua „Американци“. Притом се малигно заборавља да Пупин и Тесла нису националне иконе Срба зато што су били велики научници и изумитељи, него зато што су до краја живота остали део српског народа, учествовали у његовој борби и страдањима и непрекидно мислили на то како да својим индивидуалним радом помогну заједници која их је послала у свет.
Такође се заборавља да њих двојица, као и толики други бриљантни умови из свих делова света, нису ништа добили од друштва које је чувено по изреци да „нема бесплатног ручка“, него су оно што имају у себи већ донели са собом да би у трансакционом односу са Америком пружили много више него што су зарадили.
Српство на малим екранима
Да се вратимо на серију Пупин – њени најупечатљивији делови, стога, представљају управо њено минуциозно и педантно грађење културних и идентитетских веза између „научењака и његовог пашњака“, односно између угледног представника глобалне научне заједнице (и чак америчког естаблишмента) и народа чији је део био и остао током целог живота и каријере. Другим речима, Бећковић се није само прихватио задатка да објасни „зашто је Пупин битан“, он је узео да нам објасни зашто је Пупин битан Србима.
И заиста, количина аутентичног и непатвореног Српства којом ова серија обилује делује шокантно када се имају у виду „индустријски стандарди“ наше телевизијске продукције, која националну аксиологију често омаловажава, у најбољем случају игнорише, а у најгорем ружно и трагикомично карикира. И да будемо потпуно фер према нашим филмаџијама – дуго је та анационалност и антинационалност заиста представљала „дух времена“, а приказивање Српства на телевизији незахвалан задатак у условима у којим сама Србадија не може да се договори око тога шта би Српство требало да представља.
Време се, ипак, у међувремену променило и Пупин представља јасно сведочанство о томе. Њени ликови – било да је реч о деци, сељацима, градској буржоазији или културној елити – без трунке извињења и потпуно отворено србују (узгред буди речено, „србовање“ је термин које налазимо забележен у архивама аустроугарске полиције као назив за изгредничко понашање српских и југословенских националиста), што на српској телевизији већ само по себи представља већи скандал од сцена псовања, насиља или секса.
Притом, то србовање није карикатурално бусање у груди некаквих крипторасиста и протофашиста, оно је укорењено у аутентичним традицијама српског народа у Војводини и у складу са самим Пупиновим мемоарима. И као такво оно улази у резонанцу са новом српском јавношћу у којој „србовање“ одавно више није ружна реч, а Српство заиста представља „мерило којим се сагледава цели свет“, али и коме од Немца или Јеврејина може без икаквог проблема „испасти добар Србин“ (као што се млади Миша Пупин током кратког боравка у Прагу показао као добар Чех).
Аустроугарска каква је свету потребна
Бећковић, притом, не само да подсећа Србе шта значи бити Србин – он конкретно подсећа Војвођане да испред назива Аутономне покрајине на северу Србије нешто недостаје (а помало и објашњава зашто), али такође подсећа Сремце и Банаћане нешто што је велики број њих заборавио, али није заборавила покондирена постаустроугарска псеудоелита у Новом Саду, а то је да су и они Крајишници баш као и оне стотине хиљада наших сународника који су након трагедија деведесетих завршили по српским градовима, па сада нервирају фини и културан свет својим националистичким песмама и својим (sic!) србовањем.
Испричати причу од судбини прве Српске Крајине која је укинута уз подршку Ватикана и Немаца представља, стога, прворазредни национални задатак, а Бећковићева екипа добија додатне поене за то што је ту причу испричала ненаметљиво, кроз језик и естетику код српске публике интуитивно разумљивог партизанског филма.
Епизоде у којима се млади Михајло Пупин укључује у конспиративни рад побуњене српске омладине, а поготово минијатуре којима су приказане фамозне Дунавске Швабе, исправљају велику неправду коју представља глобални (а мало и српски) заборав да је романтична бидермајер К&К царевина такође била некакав Немачки Рајх и да је у тој функцији радила све оно по чему су немачки рајхови познати на филму – марширала театрално по улицама, расистички дискриминисала припаднике других вера и нација, кафкијански ислеђивала побуњенике по клаустрофобичним полицијским канцеларијама и иживљавала се над припадницима недовољно цивилизованих народа по возовима у име мира, реда и закона.
Сцена у којој се неименовани немачки кондуктер (за кога се испоставља да зна српски) покушава да избаци оџепареног Пупина из воза је нарочито забавна, јер не само да каналише традицију српског отпора аустроугарској репресији, већ се дискретно надовезује на помало заборављени српски урбани жанр омладинске побуне против система оличеног у озлоглашеним контролорима у јавном саобраћају.
Неименовани кондуктер у возу стога не представља само жанровску тропу нефлексибилног и злобног немачког бирократе која је етаблирана и дубоко укорењена и у Холивуду, него такође оличава митолошког архинепријатеља из београдских урбаних легенди – озлоглашеног Риџу, кога смо на филму имали прилике да видимо само у Легендама о Зеленом Зубу из Како је пропао рокенрол (1989), али и у заборављеној пародији на Видимо се у читуљи – Мала трола пуна контролора (2004).
Како успети (као Србин) у Америци
Михајло Пупин је особа која се већ попела у пантеон српских великана, што значи да су митови о њему кудикамо важнији од његове званичне (ауто)биографије. У борбу за уобличавање тог мита умешано је много заинтересованих снага и Србима се потура прича по којој је Пупин само некакав аватар Америчког сна и амбасадор америчких интереса у Србији XXI века, уместо амбасадара српских интереса у Америци XX века. Зато су негламурозне, пасторалне и локалпатриотске уводне епизоде серије толико важне, јер објашњавају фабричка подешавања великана која се често игноришу, а неретко и намерно гурају у запећак.
Притом, као што смо рекли – није у питању никаква упеглана и црно-бела слика о „Србима и другима“. Младог Мишу у возу шиканира немачки Риџа, али га оџепаре и без пребијене паре оставе сународници Срби, да би га избавио пар америчких филантропа и добродушних крупних буржуја, који представљају аутентичну појаву модерног америчког друштва ништа мање него што су то представљали крајем XIX века.
И ако се моћна глобална есхатологија Америчког сна критикује и реконтекстуализује, она се никако не игнорише, нити се њена реална потентност занемарује. Напротив, са доста духа и шарма се просветитељски идеализам просвећене буржоазије суочава са суровом реалношћу земље којој си „непотребан ако ниси користан“. Михајло Пупин се искрцава са брода у свет Скорсезеових Банди Њујорка и мада то није Бећковићева примарна тема, он нам не дозвољава да то заборавимо.
Када се на све те садржинске посластице дода чињеница да је у продукцијском смислу у питању несумњиво амбициозан пројекат који нити изгледа, нити звучи јефтино (посебну чар даје заиста бравурозна музика коју је за серију написао Марко Кон), пред собом имамо серију која српског гледаоца збуњује чињеницом да гледа српске глумце и слуша српски језик у костимираној драми какве смо навикли да конзумирамо искључиво у америчкој продукцији уз ведете англосаксонског глумишта.
У том контексту, упркос јасном уземљењу у српској телевизијској традицији и ослањању на локалне жанровске матрице, Пупин помера хоризонте домета наше драмске продукције како на техничком плану, тако и на плану културне релевантности. Када бисмо имали по једну овакву серију и два-три филма овог ранга сваке године, српска култура би имала много мање проблема него што их тренутно има. Ипак, поред чињенице да смо овако нешто добили, кудикамо је важнија то што смо видели и да можемо.
У том контексту можемо бити оптимисти да ћемо у будућности моћи да гледамо још драмског програма овог квалитета, али и да ће се оживети и неке друге традиције РТБ, попут неправедно занемареног озбиљног драмског програма за децу. Тема за размишљање је много, а имамо шта и да гледамо наредних недеља.