Постоји начин да савладате страх од шприца и игле и примите вакцину

Мало је људи који баш воле када им се даје инјекција, многи осећају нелагоду, али то некако претрпе. Но има доста оних које обузме страх, па и паника, већ и кад замисле убод.

Једноставна инјекција или вађење крви ретко су болни, у правилу пацијенти осећају само мали убод. Али чак и кад им ум каже да нема потребе за паником, људи у тим ситуацијама често доживљавају необјашњиве страхове.

Велику улогу неретко игра страх од несвестице и губитка контроле над својим поступцима.

Једноставно не могу видети крв

„Мука ми је и колена ми клецају“, једна је од најчешћих притужби људи који се боје крви. А ако особа почне да се зноји, пребледи и крв не циркулише како треба, она више не долази у мозак у довољним количинама. Особа накратко остаје без свести.

Стручњаци страх од крви приписују еволуцији и чињеници да од давнина крв значи опасност. Тела наших предака су у случају опасност одговарала покретањем одбрамбених механизама. Уколико дође до рањавања, најпре је цело тело неко време усмерено на повећану пажњу, а крвни притисак расте. Али онда се тело врло брзо враћа у нормално стање.

То значи да крвни притисак и број откуцаја срца брзо опадају. На тај начин тело може обезбеђује што мањи губитак крви у случају повреда, а истовремено се олакшава згрушавање крви.

Дакле, у одређеном је смислу несвестица програм тела за случај нужде.

Страх се претвара у фобију

У Немачкој више од три милиона људи пати од страха од игала.

Међутим, када постоје озбиљна ограничења и панично понашање, лекари више не говоре о страху већ о фобији. Она углавном погађа младе људе и децу.

Они се посебно често боје шприца и игала. У дететовим очима обоје могу деловати застрашујуће. Иако многа деца уопште немају искуства с тим, плачу као да је реч о животу и смрти. А ако постоји непосредно негативно искуство, рецимо када медицинска сестра или лекар нису погодили вену из прве, страх често остаје животни пратилац.

Генетика такође може играти улогу у страху од инјекција и вађења крви.

Одбијање вакцинације

Једна од последица може бити страх од цепљења – и одбијање. То може имати далекосежне последице, рецимо када је реч о тетанусу – тровању крви услед онечишћења ране. Цепљење против тетануса то може спречити и једнако је важно као и вакцина против дифтерије и дечје парализе те против различитих тропских болести ако желите отићи у далеке земље. Иако чин вакцинације траје пар секунди, страх и избегавање могу имати тешке последице.

Многи људи с хроничним болестима су упућени на редовно примање инјекција – било од стране лекара, било да то морају чинити сами, рецимо када је реч о дијабетесу. Особе с дијабетесом типа један зависе од инсулина и морају саме да га убризгавају. Вероватно незамисливе муке за некога ко се боји инјекција.

Одмаћи се од страха

Дугорочно ту помаже когнитивна бихевиорална терапија. Они које муче страхови, најпре науче да се носе с њима на психолошком, а потом и на физичком нивоу. Праг бола поступно се повећава све док подражаји више не доводе до паничног понашања и несвестица. То је процес десензибилизације.

У многим случајевима на крају такве терапије долази до стварног вађења крви, у којем се крв узима шупљом иглом. Емпатија често помаже да се напад панике стави под контролу.

Ако то не помогне, увек постоји друга опција, а то је затезање и опуштање задњице и мишића потколенице. То стисне вене, не долази до прекомерне концентрације крви у ногама и нема несвестице. Дакле, када постане критично: стисните задњицу и дишите.