Мост који је пре 200 година изменио правила изградње, а данас је део плана у случају смрти краља Чарлса

Када је изграђен 1826. године, мост преко Менајског мореуза, између копна северног Велса и острва Англси, био је визија будућности. Први висећи друмски мост на свету пружао се 417 метара преко јаза, на висини од 30 метара. До тренутка када је отворен, био је најдужи на свету и остао је рекордер све до завршетка Бруклинског моста 1883. године.

Можда је још невероватније, то што је мост преко Менајског мореуза, или Понт Грог и Борт на велшком, и даље у употреби, више од два века након отварања. Прославио је своју 200. годишњицу 30. јануара.

„Иако постоји поприличан број мостова који су трајали 200 или више година, постоје чак и мостови из времена старог Рима, ниједан од њих не изгледа овако. Тај израз слободе у смислу иновација и дизајна за развој структуре, то је било апсолутно лудо када погледате из данашње перспективе“, каже Кери Еванс, овлашћени инжењер који је задужен за мост и модерни пут А55 око њега.

Пројектовао га је Томас Телфорд, један од најранијих грађевинских инжењера у историји, а мост није само повезивао Англси са велшким копном; био је и део мреже која је повезивала две престонице, Даблин и Лондон.

Закон донет 1800. године званично је ујединио Ирску са Великом Британијом, стварајући Уједињено Краљевство, и постојао је политички притисак да се изграде саобраћајне везе између престоница.

Неопходан прелаз преко мореуза

Трајекти су саобраћали од Даблина до Холихеда, на Англсију; али прелазак на велшко копно одатле, такође трајектом, био је испуњен тешкоћама. Менајски мореуз био је познат по јаким струјама па су вожње често отказиване. Сточари са Англсија, сами би претеривали своја стада преко мореуза, често уз велике губитке јер су животиње нестајале под таласима. Штавише, скелеџије би злоупотребљавале путнике.

„Уцењивали су људе – ако би наилазила плима, подизали би цену“, истакао је Вилијам Деј, пензионисани грађевински инжењер и становник Северног Велса. То није био софистицирани, добро уређен систем који је британско краљевство у успону желело да прикаже.

Године 1815, влада је гласала за изградњу пута од Лондона до Холихеда. Томас Телфорд, Шкотланђанин који је стекао име градећи канале и путеве у Мидлендсу, у срцу индустријске револуције, био је ангажован на изградњи.

Једна од последњих етапа тог пута, који је пролазио кроз градове попут Бирмингема и Шрусберија, водила је преко Менајског мореуза.

Телфорд је изабрао најкраћи прелаз, каже Гордон Мастертон, бивши председник Института грађевинских инжењера (ICE) и тренутни председник Панела за историјске инжењерске радове (Panel for Historic Engineering Works).

На почетку је све деловало уобичајено, али онда је направио запањујући избор да дужина моста буде више од 400 метара. Уместо да планира обичан мост у стилу вијадукта, са стубовима који задиру у морско дно, планирао је структуру која плута изнад мореуза, привезана за копно са сваке стране.

„То је био смео избор. Овакви распони никада раније нису рађени“, наглашава Мастертон и додаје да је са 417 метара, платформа коју је пројектовао била два и по пута дужа од оне која је раније испробана на друмском висећем мосту.

Традиционални вијадукт би био скупљи за изградњу и могао би да омета бродски саобраћај. „Рашчишћавање целог широког замаха био је његов бриљантан концепт. Био је то покушај одласка на Месец у смислу грађевинарства“, објашњава Мастертон.

„Поставио је стандард за веома дуг период. Тај стандард је и даље са нама на много начина. Имао је значајан утицај на инжењерство и друштво“, каже Вилијам Деј, који је радио на мосту на разним пројектима.

Први камен је положен 10. августа 1819. Лукови – направљени од кречњака са источног врха острва Англси и узидани у стену – издижу се са обе стране мореуза, ту су и две куле са платформама које се пружају над водом.

Платформа дуга 176 метара причвршћена је са 16 ланаца, од којих је сваки дуг 522 метра и направљен од 935 шипки од кованог гвожђа.

Телфорд је набављао гвожђе од свог дугогодишњег сарадника, Вилијама Хејзлдина, кога је назвао „Мерлин“ као референцу на наизглед магична својства његовог гвожђа. Свака карика је била идентична тако да је било могуће заменити их у случају потребе.

„То је била масовна производња много пре него што смо уопште помислили на ту реч“, наводи Деј. Исто је важило и за цео пут од Лондона до Холихеда. Деј истиче да су депои били снабдевени материјалом за поправку, слично као што се делови авиона чувају на аеродромима данас. Поправка урађена на лицу места могла је да буде урађена брже.

До момента када је мост био завршен, 1826. године, то више није био први висећи друмски мост у Великој Британији. То признање је добио 136 метара дуг мост Јунион лајн преко реке Твид у Шкотској, који је отворен за коришћење 1820. године, који је такође и данас у употреби. Али сама величина моста Менај учинила га је другачијим од свега што је раније изграђено.

„Како је запањујуће изгледало свима који су гледали како се ово појављује преко мореуза. Изгледало је као да је резултат рада неког чаробњака са вештинама о којима људи могу само да сањају. Ништа у тим размерама није виђено раније, нигде. Мора да је било запањујуће“, каже Гордон Мастертон.

Телфорд, који је размишљао унапред, није желео само да изгради било какав мост, желео је да направи леп додатак пејзажу. „Облик моста је прелеп. Лукови су веома естетски пријатни, куле и стубови се уздижу из стена“, описује Вилијам Деј, пензионисани грађевински инжењер.
Мост је отворен 30. јануара 1826. године, уз помпу.

„Те ноћи када је отворен, поштанска кочија је стигла у гостионицу, очекујући да ће ухватити трајект. Била је олујна ноћ и инжењер који је био на лицу места је рекао: 'Прелазите преко моста.' Путници у кочији су одахнули, јер се нису радовали трајекту. У 1.30 ујутру, кочија је прешла. Након тога, људи су се сливали ка мосту“, каже Деј.

Није то била само веза са острвом. И рута од Даблина до Лондона је добила на значају. „Телфорд је вероватно учинио више за уједињење Британије него споразуми“, наглашава Мастертон, напомињући и рад инжењера на побољшању путева и лука у Шкотској.

„Његов пут за Северни Велс био је кључан за побољшање веза између Ирске и Енглеске – трговинских, пословних, политичких и друштвених.“

Рута са мостом подстакла је имиграцију, а ирски радници су преплавили Енглеску да би градили канале и путеве. Повећао се обим трговине, а пошта је брже стизала из једне у другу земљу. Године 1850, мост Менај добио је брата – железнички мост Британија, или Понт Британија, који је унапређен како би се омогућио аутомобилски саобраћај преко њега 1980. године. Али Телфорд није доживео да то види, умро је 1834. у 78. години.

Током живота, изградио је више од 1.000 мостова, 1.000 миља (1.600 километара) путева, као и десетине канала, лука и пристаништа широм Велике Британије. Био је именован за првог председника Института грађевинских инжењера, а његов утицај му је донео надимак „Колос путева“.

Мост је одмах постао туристичка атракција. „Био је чудо. Људи су долазили само да га виде, и то се дешава и дан-данас. Стајао сам тамо и гледао људе како се заустављају, фотографишу, причају о томе и одлазе“, наводи Деј.

Локална икона

Мост се и даље користи. Иако је гвожђе замењено челиком и додата је нова коловозна плоча 1930-их, камени стубови су оригинални.

„Можете видети трагове алата на камену, где је исечен у каменолому“, открива Вилијам Деј, пензионисани грађевински инжењер, који је радио на одржавању моста. Други оригинални елементи који су још увек у употреби су бетонске калдрме које је Дејов тим открио током једног низа радова на реновирању.

„Стање зидова је изванредно – готово непромењено“, оцењује Деј. Телфорд је почео као каменорезац, а Деј сматра да узрок његових високих стандарда у занатству лежи у његовом пореклу. „Имао је вештину и знање о томе како се камен може користити“, закључује Деј.

Као управник моста – и прва жена која га је надгледала у последњих 200 година – Кери Еванс му се свакодневно приближава и стално је изненађује техничким детаљима. Како истиче, одушевљена је њиме: „Када стојите у његовом подножју, не можете заиста да схватите како је неко то успео да осмисли“.

Рад на 200 година старој структури није лак. Не само да морају да уравнотеже захтеве модерног саобраћаја на мосту изграђеном за кочије са коњском запрегом – постоји ограничење брзине од 32 километра на час на мосту, а тренутно је ограничење тежине 7,5 тона – већ и откривају нове ствари о мосту и морају да склопе разлоге који стоје иза тога.

„Између сваког зиданог блока налази се гвоздени клин, и тек провером дневника инжењера из 1824. године схватили смо да су били забринути због бочног померања“, објашњава Евансова.

Штавише, мештани показују велико интересовање за сваки посао који треба да се уради: „Да је то мост било где другде, људи не би ни трепнули, али постоји огромна емоционална везаност за њега, и нема ничег сличног нигде другде у свету“.

Деј се слаже да је „изазовно“ радити на историјској структури. Његови прошли пројекти укључивали су уклањање стаклених панела додатих 1938. године и њихову замену челичним плочама. Свака промена коју су направили морала је да буде одобрена од стране Cadw-а, службе за историјску животну средину велшке владе.

„Гледајући инжењерски императив с једне стране и историјску референцу, то је занимљив чин балансирања“, каже инжењер, додајући да је оберучке искористио прилику да ради на мосту када се појавила. „То је нешто посебно што можете додати у своју биографију.“

Није изненађујуће што је мост сам по себи постао туристичка атракција. „Заиста је узбудљиво искуство возити се између два мола преко те воде“, каже Мастертон.

Постоји центар за посетиоце на страни Англсија, где се град зове Менај Бриџ (Менај Мост).

Мост је толико чврсто укорењен у британској психи да је „Операција Менај мост“ (Operation Menai Bridge) званична шифра у случају евентуалне смрти краља Чарлса III. (За смрт његове мајке, краљице Елизабете Друге, шифра је била „Операција Лондонски мост“.)

Мост је имао тренутни ефекат на заједнице које је повезивао када је отворен, али 200 година касније и даље представља икону за локално становништво.

„Постоји огромна емоционална веза са мостом. Не бисте ни помислили да кречњак стар 300 милиона година са челиком на њему има ту физичку и емоционалну везу са људима, али тако је“, каже Кери Еванс, која је одрасла у том крају и чланица је Женског инжењерског друштва.

Иако не мисли да ју је веза коју са мостом има још од детињства подстакла да постане грађевински инжењер – само осам одсто њих су жене – Кери се сећа вожњи из детињства недељом ујутру по том подручју.

Вилијам Деј, инжењер мостова који се преселио у ово подручје из Енглеске 1998. године, апсорбовао је улогу коју је мост играо у историји његове тазбине. Мајка његове жене рођена је на Англсију, а њен отац на копну.

„То је прилично уобичајена прича, веза преко мореуза. Временом је мост постао суштинска веза. Катастрофално је када је затворен из било ког разлога“, наглашава Деј и додаје да је прелазак преко моста свакодневна појава за већину људи у том подручју, али и поред тога важи за икону краја.

Кери Еванс сматра да је мост постао још важнији за заједницу после пандемије: „Након карантина, могућност преласка моста преко Менајског мореуза симболизовала је слободу, повезаност, породицу“.

И два века касније, каже Евансова, он је понос руралног Северног Велса. Управо је тај понос стајао иза прослава 200. годишњице које су преплавиле мост у јануару.

„Иако су овакве ствари радили широм света, или су почињали, ми смо то први урадили овде у Северном Велсу“, поручује Кери Еванс.