Читај ми!

„Кафићи смрти“, популарна места у Италији у којима се ћаска о теми која није табу

Смрт је тема о којој нико радо не говори. У свету постоје кафићи у којима се разговара баш о смрти и то на начин који нам показује како боље и испуњеније да живимо свој живот.

У Италији, као и у многим другим градовима света, постоје „Кафићи смрти“. То нису одређена места, већ организатор одабере један кафић и у њега позове људе који желе да разговарају о смрти и о тој теми се онда говори уз кафу, чај и колаче онако како пријатељи разговарају о било којој другој теми. И оно што је занимљиво јесте да сви оду кућама након тога са врло позитивним ставом о животу и тим осећањем да нису сами. Да деле исту судбину, јер је смрт нешто што све нас чека. 

Зову се „Кафићи смрти" иако то, буквално преведено са енглеског, добија негативно значење. Ради се о местима на којима се дискутује о тој теми на лаички начин, без стручњака и предавања, човек са човеком, из срца.

Идеју је добио швајцарски социолог Бернард Кретаз који је организовао прве кафее са овом тематиком почетком двехиљадите са жељом да се супротстави савременој идеји о смрти и жалости као нечему о чему не треба да се говори. Од 2010. године ова идеја се проширила у свету моделом који је осмислио Џон Андервуд заједно са Сју Барски Рејид.

„Ова врста кафеа није осмишљена у профитабилне сврхе. Нико ништа не мора да купи нити се било шта плаћа. Ми такође не нудимо нека решења у вези ове теме којој прилазимо са великим поштовањем туђих веровања, мишљења и различитости. Људи једноставно попију кафу или чај причајући о теми о којој се мало прича и када чујете шта ти људи имају да кажу схватите колико је то моћно и колико позитиван ефекат има", каже Џон Андервуд.

„Просто се људи моментално повежу јер је то нешто што чека све нас, а ширење ове врсте кафеа у свету нам показује да данас, баш због овог нестабилног времена у коме живимо, треба да говоримо о смрти, јер тада заправо говоримо о животу. Размишљање о смрти је мени помогло на више начина. Ми не знамо када ће доћи тај последњи тренутак у овом животу, не знамо када је последњи пут да ћемо нешто урадити или видети неку особу, загрлити је или пољубити и размишљање о смрти нам помаже да имамо бољи однос према животу", додаје Андервуд.

Циљ  ових кафеа јесте да се промовише свест о смрти са намером да се људима тако помогне да што боље живе свој живот. Разговор о смрти са другим људима подстиче на то да се живот живи пуним плућима те да се лакше поднесе идеја о томе да је судбина свих на планети иста.

„'Кафић смрти' није место на које долазите да слушате шта психолози имају да кажу на ту тему. Таква места већ постоје и потпуно су другачија. У овом кафеу се ћаска о тој теми, управо овако како ми сада причамо. То су људи који се међусобно не познају и када крену да причају о смрти то се углавном развије у неке друге теме. И то је наша карактеристика, ми ништа не продајемо, немамо рекламе и код нас не учествују експерти. Ово је подела емоција, искуства, размишљања.

Ради се о конверзацији која је подељена у два дела. Крене се од смрти, а онда се оде на потпуно другу страну, тј. како да живимо боље, да радимо оно што нам се допада, те да не дочекамо смрт пуни кајања јер нисмо живели пуним плућима. Ја на пример тражим да на паноу свако од њих напише 'Пре него што умрем желим да:…' и свако има неку своју визију, а то им помогне и да одреде приоритете у животу", објашњава Елизабета Луки, организаторка једног од „Кафеа смрти“.

„Смрт је нешто о чему се не прича у стилу – то доноси несрећу или је на неки начин морбидно. Људи као да се стиде да причају о томе. Овде они седе и свако прича шта мисли о овој теми и то је врло лепо јер се људи повезују на тај начин, деле ствари, то је људско повезивање јер неко са вама дели оно што му је у срцу", сматра Спенсер Томас.

„Смрт нас приближава, уједињује и то на једном врло нормалном месту уз чај и колаче. Ми радо идемо у кафиће не би ли се нашли са нашим пријатељима, али са њима најмање разговарамо о смрти, а ја желим да се повежем са људима на дубљем нивоу и мислим да је ово заиста прави начин за то. Ово није терапија или саветовалиште. Ако људи то траже онда не треба да долазе овде јер већ има пуно таквих места. Овде се не ради томе, овде се ради о људском повезивању и причи о теми која нас све уједињује. Људе то занима јер људе занима како да што боље живе“, наводи Адам Дункан, посетилац кафеа.

И управо је то смисао ових кафеа. Говорећи о смрти заправо се говори о животу. Свима нам се десило да ако започнемо такву тему са неким од наших пријатеља они често кажу: 'Хајде да причамо о нечем лепшем'.

Док људи који посећују ове кафиће слушајући управо туђе страхове, идеју о смрти, осећају да нису сами и одатле излазе насмејани и добро расположени јер иако сви имамо свест о томе да ћемо једног дана отићи са ове планете, још увек немамо развијену свест о томе како да најбоље живимо наш живот.

То је дакле сврха ових кафића у којима смрт више није табу.

понедељак, 15. јул 2024.
36° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару