Од канцеларије у Бечу до обућарске радње у Београду – необична прича младе београдске обућарке

Качкет, кожна јакна и веште руке. Марија Васиљевић ципелама враћа стари сјај и наставља причу коју је њена породица започела пре више од шест деценија.

Оно што њену причу чини филмском јесте то да није почела у обућарској радњи. Завршила је економију, отишла у Беч и запослила се у интернационалној компанији. А онда је одлучила да табеле, прорачуне, састанке замени обућарским алатом. А занат је учила од најбољих београдских мајстора.

„То је трајало две године, то моје учење и истраживање, јер сам се некако освртала и на те модерне поправке које гледамо по разним туторијалима на Јутубу, на Тик-току и на друштвеним мрежама. Било ми је занимљиво да не буде само црна гума и бран гума, да набавимо све могуће боје, и да се бавима мало више обрадом коже, уместо само обрадом ђона“, објашњава обућарка.

Марија променом посла није изненадила само породицу и пријатеље него и муштерије. Реакције дама, каже Марија, су феноменалне, уз коментар: „Ти нас усрећујеш, не поправљаш само ципеле“.

„‘Сјајно што је жена, могу сада са тобом отворено да причам. Мене баш занима како би могли да решимо ово?' Анегдата има много и сваки дан је прича за себе, али има једна која се редовно провлачи. Када уђу у радњу и кажу: 'Еј, здраво. Ја сам дошао, ево мојих патика. А где је тата?' Ја кажем: 'Тата је на клиници'. 'Зашто је на клиници, да ли је добро?'. 'Он је изврсно. Он је лекар'", препричава Марија своје догодовштине.

Друга симпатична ствар је да када виде девојку, неки је питају да ли има неко старији да прими обућу или када ради неко други да дођу тада.

„Кад кажем не ради никад, можете само код мене, онда се распитају код комшија, код познаника, па се врате са поштовањем, уважавањем, одушевљени", додаје Марија.

Често долазе и странци, туристи, јер Марија течно говори два светска језика, а учи још два. Радни дан почиње рано ујутру, већ у 7 сати. Поправља, фарба, лепи...

Око поднева, ред испред радње већ је формиран. Муштерије стрпљиво чекају, а она каже да је тај непосредан контакт најважнији, јер тек кад чује шта им треба, може да пронађе најбоље решење, а тако се стиче оно што се данас најтеже гради – поверење.