Музеј полиције у Токију – мост за успостављање присног односа између чувара реда и грађана

Јапан је могуће описати на много начина а један од њих, који би био илустративан и прикладан је „земља музеја“. Наиме, у далекоисточној царевини, која традиционално пуно полаже у образовање, постоји мноштво тих храмова уметности, културе и знања, од којих су неки заиста необични и ретки, па, могло би се рећи, и егзотични и зачуђујући.

Тако, рецимо та острвска земља, између осталог има и Музеј паразита, у којем истакнуто место заузимају ваши, пантљичаре и пијавице, који је, мада просечном грађанину можда делује одбојно, за биологе, лекаре и љубитеље науке врло корисна едукативна институција.

Јер музеји, наравно, нису просто изложбени простори посвећени уметничким делима који визуелно у посетиоцу изазивају естетска осећања, већ и институције које чувају културну традицију и едукују о науци, технологији и друштву. Управо та жеља да се подучава је нарочито изражена у Јапану и може се видети и у токијском Музеју полиције.

Он поред поставке о историјату снага реда тог метрополиса, сећања на преко две и по хиљаде полицајаца и ватрогасаца који су током прохујалих деценија положили свој живот штитећи грађанство од криминала, тероризма и несрећа и објашњења о организацији, задацима и средствима које у свом раду користе чувари реда, пуно простора посвећује подучавању посетилаца о криминалу.

Тако, путем постера и видео-презентација, он опомиње посетиоце да не наседну на у Јапану честу форму преваре у којој се криминалци жртвама јављају телефоном и лажно представљају, по правилу као члан породице (син или унук), те је препадају причом о томе како су изазвали саобраћајну несрећу или грешком на послу проузроковали штету својој фирми да би потом затражили велику своту новца како би се спасли (фиктивне) судске тужбе или сачували радно место.

Жртве тог облика преваре, који је присутан већ пуне две деценије, у 93 одсто случајева су особе старије од шездесет година, истиче се у материјалу музеја. У више од 70 одсто случајева реч је о пензионерима у осмој и деветој деценији живота, који неретко имају тешкоће са слухом и пате од смањених когнитивних способности, али поседују завидну уштеђевину јер су радни век провели у време када је јапанска економија цветала и остваривала највећи раст на свету.

Грађанима се визуелним средствима указује и на који начин размишљају провалници и дају савети како да се заштите од упада у кућу, нарочито када су из ње одсутни: да се постарају да уклоне знаке да је стамбени простор празан као што је гомилање поште, да не постављају канте за смеће и друге предмете који би лоповима омогућили да се попну на балкон, где да поставе светла и сигурносне камере и томе слично.

Пријатно лице органа реда

Они се такође позивају да учествују у едукативним обиласцима комшилука који за циљ имају да идентификују евентуалне мете за крађу, тероризам или хулиганство или да узму учешћа у волонтерским групама станара или студената које прате децу на путу за школу, зими шетају кроз крај и гласно опомињу житеље на опасност од пожара изазваних грејалицама, или патролирају улицама у квартовима у којима је забележен већи број случајева ремећења јавног мира, као што су пљачке или пијанчење.

Све поучне опомене и инструкције за поступање нуде се на начин који је приступачан и за најмлађе, уз употребу симпатичних цртаних јунака, кроз стрип, анимацију, па и видео игрице, као што је она која подучава који објекти у крају су од интереса за криминалце и пред играча постављају задатак да открије где се лопов крије.

Такав приступ је спој конфучијанским идеалима обојених друштвених вредности, као што су инсистирање на стабилности државе и друштва, образовању и самоусавршавању јединки кроз учење, и културних токова као што су изузетна љубав према стрипу и илустрацији, те масовна приврженост симпатичном и детињасто слатком, која се у Јапану последњих неколико деценија огледа у правој поплави дражесних маскота, цртаних јунака и луткица, коју социолози називају „културом слатког".

У концепцији музеја је приметна намера његових твораца да кроз приступачну и за децу и родитеље забавну поставку снаге реда приближе обичном грађанству, представе их као добронамерне чланове заједнице који непрекидно вредно бдију над безбедношћу људи и имовине и омогућавају стновништву нормалан рад, школовање и живот.

Токијски Музеј полиције поред едуковања о друштвеној улози полиције и начинима да се препозна и предупреди криминал, чиме се подиже свест становништва у односу на опасности које му прете, такође, има и функцију да инспирише младе да се заинтересују за позив чувара јавног реда и мира. У том смислу он је, може се рећи, и средство регрутације будућих припадника градске полиције.

И док би једна од улога Музеја полиције у савременом капиталистичком друштву западног типа, у којем су реклама и пропагирање есенцијални и на нивоу колектива и на нивоу појединца, вероватно била окарактерисана као „унапређивање имиџа," у Јапану, где се у конфучијанском маниру традиционално акценат ставља на друштвену слогу и хармонију, пре би рекли да он служи да продуби јединство заједнице и међусобно поверење грађана и полиције.

Поверење народа у органе реда

И заиста, чувари закона у Земљи излазећег сунца међу становништвом су прихваћени као стуб друштва и од њих се нити зазире, нити се о њима испредају вицеви и шале. Како су они успели да остваре такав углед и поштовање је нешто што би можда могло да послужи као узор другим земљама, мада свака средина има своје специфичне историјске и културне услове.

Један од фактора који омогућава блиски однос између снага реда и грађанства у Јапану је сигурно чињеница да је становништво у тој земљи релативно етнички хомогено, па сада практично нема националних мањина или расних група које би у полицији виделе инструмент присиле већинског ентитета. Такође, Јапан је данас демократско друштво, те нема покушаја да се наметне идеолошко једноумље, како је то било у годинама пре Другог светског рата када су прогањани комунисти и религиозне групе за које је државни апарат сматрао да не прихватају идеологију која је величала цара као божанство на земљи и правдала милитаризам.

Поверењу између народа и полиције доприноси и њено настојање да зађе међу обично грађанство, односно, буде присутна у његовом свакодневном животу. Корене модерних органа реда у Јапану историчари виде у другој половини 19. века, а крајем тог столећа на раскрсницама јапанских насеља почеле су да ничу прве мале испоставе са два или три припадника, које су служиле за надзирање саобраћаја и јавног реда и мира.

Те мини станице постоје и данас, и у већим јапанским градовима могуће их је спазити на сваких неколико стотина метара, будући да се налазе и у близини железничких станица и на трговима. Полицајци у њима стално су на располагању грађанима – они не само што примају њихове дојаве, већ их и стрпљиво упућују како до дођу до жељеног одредишта и за њих на мапи траже пословне зграде, бутике и друге мање познате објекте.

Чести су и јавни догађаји у којима на трговима, раскрсницама и улазима у железничке станице полицајци, понекад у друштву познате јавне личности попут певача, манекенки или комичара, позивају грађане да обрате пажњу на безбедност у саобраћају или неку учесталу форму преваре, пријаве проблеме у вези јавног реда и мира или пруже информације корисне за истрагу о несталим лицима или починиоцима крупних злочина.

Јапанска полиција такође плански, кроз коришћење симпатичних цртаних јунака и маскота, настоји да остави утисак меке, приступачне и пријатељски настројене организације (мада то, нарочито гледано очима странаца, може бити контроверзно, јер се тиме на неки начин свесно замагљује њен карактер као ентитета чији је задатак да у име државе спроводи присилу).

Музеј полиције део је тог напора да се органи реда приближе грађанству, остваре с њим приснији контакт, односно, пусте корен у популацији и буду њен део, а не нека затрашујућа снага која одозго или споља примењује силу против ње. Он својим саветима у вези превенције криминала и приступачношћу поставке доприноси међусобном поверењу и узајамном поштовању полиције и грађана.