Јапански полицијски систем узор за свет?

Раскрснице и тргове широм Јапана красе објекти какви се другде у свету не виђају. То нису архитектонски споменици културе, али јесу трајни сведоци дешавања у животу јапанских градова и показатељи тамошње друштвене организације и колективне психе. Реч је о необичним мини-полицијским станицама са свега два-три чувара јавног реда и закона.

У Јапану постоји више од 6.300 малих полицијских испостава познатих као "кобан", које се у великим градовима налазе на свега неколико стотина метара једна од друге, на свим местима где постоји густ саобраћај или велики проток људи.

На зиду тих скромних грађевина, које се обично састоје од само две или три врло скучене просторије, причвршћене су табле које становништво редовно обавештавају о броју погинулих и повређених у саобраћајним несрећама тог дана. Та "црна хроника" један је од многобројних видова упозоравања којим се становништво у Јапану константно подсећа и позива на опрез у саобраћају, попут алармантних натписа о опасности на путу који се непрекидно смењују на електронским таблама дуж ауто-страда, опомињућих налепница на камионима и таксијима и честих рекламних кампања о безбедности у саобраћају.

Саставни и упадљиви део декора малих полицијских испостава су и потернице са лицима најтраженијих отпадника од закона. Њима су све донедавно, као највећи државни непријатељи, деценијама доминирали одбегли чланови левичарске терористичке организације Јапанска црвена армија, која је седамдесетих и осамдесетих година деловала широм света, и припадници злочиначког религијског култа Аум Шинрикјо, који су половином деведесетих покушали да бојним отровом изазову панику и политички преврат у Јапану.

На полицијским кућицама се често могу видети и рекламни постери који позивају младе да приступе снагама реда или најављују нове мере за побољшање протока и безбедности саобраћаја.

На услузи грађанима

Људство распоређено у полицијским кућицама углавном је, поред дежурства, задужено за надзор и патролирање своје зоне одговорности, пешке или бициклом. У случају када се њихова испостава налази на раскрсници, они повремено преузимају и улогу саобраћајаца и мегафонима опомињу несавесне возаче да смање брзину или пропусте пешаке.

Мада грађани ту могу да поднесу пријаве о крађи или губитку личних докумената, те власти известе о несрећама, споља гледано, чини се да полицајци у мини-станицама највише времена проводе дајући упутства путницима и залуталим грађанима о томе како стићи до одређеног објекта или адресе.

Када прилике то захтевају, међутим, људство из тих свеприсутних испостава може бити упућено и на задатке ван свог рејона, као што су патролирање аутомобилом по граду, спровођење ухапшених, стража у притвору или очување јавног реда и мира током одржавања митинга и демонстрација.

Иако, у принципу, полицијске испоставе "кобан" раде 24 сата дневно, у оним рејонима где има мање саобраћаја, криминалних радњи или где недостаје људства, оне се затварају током ноћи. На неким местима је и током дана могуће видети празну и закључану полицијску кућицу, што обично значи да је њено малобројно људство у патроли, или да је морало да одговори на неки хитан позив.

Темељно очување безбедности или нарушавање приватности?

Људство из полицијских кућица једном или два пута годишње обилази стамбене објекте и предузећа у свом рејону, и притом врши попис станара, односно радника. Том приликом полицајци прикупљају основне информације о породицама и фирмама, као што су број укућана, њихово годиште и професија, односно број запослених, њихов положај и радни задаци.

Они на тај начин настоје да боље упознају окружење у којем служе, односно стекну слику о томе шта се све променило у рејону њихове одговорности, те успоставе присније односе са грађанством.

И док Јапанци, чини се, немају отпор према кућним посетама од стране чувара реда и полицијске кућице у свом суседству листом сматрају врло корисним, оне, интересантно, западњачким борцима за људска права понекад служе као муниција за критику смртне казне и правног система у Јапану, а и шире.

Наиме, ни криве ни дужне, ове мале испоставе су увучене у глобалну дебату о оправданости смртне казне, која је нарочито интензивна у САД, где у многим државама траје борба за њено укидање.

Јапан се, као земља са изразито ниском стопом тешких преступа као што су убиства и отмице, не уклапа у дискурс западњачких либерала о томе да смртна казна заправо уопште не доприноси превенцији криминала. Они зато понекад износе аргумент да је јапански полицијски апарат суштински недемократски, јер у тој држави више од 95 одсто осумњичених призна злочин, што, по њима, говори о притиску полиције на становништво, односно указује на то да постоји велики број изнуђених признања.

У склопу тог аргумента наводи се и пример полицијских кућица које, због тога што се налазе на сваких неколико стотина метара, наводно представљају добру илустрацију чињенице да се јапанско становништво налази под великом паском полиције и да ниска стопа криминалитета у тој земљи није постигнута захваљујући спровођењу смртне казне или добром законодавству, већ пре свега захваљујући притиску који ограничава грађанске слободе и приватност.

Чињеница је, међутим, да јапанско становништво, генерално, има много веће поверење у полицију и државне органе него Американци и други западњаци, те да се стога не осећа угроженим или угњетеним од стране чувара закона. Јапанци не само да не виде никакав проблем у постојању полицијских кућица, које су се први пут појавиле у престоници Токију још седамдесетих година деветнаестог века, већ и у анкетама јавног мњења често сами траже да оне буду постављене у близини њихових домова или да, ако су већ ту, у њима неко обавезно стално дежура.

Оне су одавно постале саставни део градске архитектуре и свакодневног живота у Јапану.

"Кобан" као узор у очувању јавног реда и мира

Доминантне вредности које обликују јапанско друштво су хармонија и међусобна сарадња, а тај колективистички поглед на свет се одражава и на однос полиције и грађанства, који се схватају као два дела истог друштвеног тела који се међусобно допуњавају и заједнички делују ка остварењу истоветног циља: очувању јавне безбедности и стабилности.

Осим тога, просечни Јапанци показују и конформистичке тенденције, у смислу да спремно поверавају и радо делегирају одговорност за своју безбедност и сигурност чланова своје породице фирмама, школама, јавним институцијама и државним службама, те од њих очекују да се о појединцу постарају у већој мери него што то Европљани очекују од својих институција.

Национална хомогеност је такође битан фактор који олакшава положај и рад полиције у Јапану, јер се она и захваљујући томе не доживљава као снага која науштрб других штити интересе одређене расне или етничке групе, као што се то понекад дешава у мултикултурним срединама у Северној Америци, Европи и другде.

Иако је, дакле, систем одржавања јавног реда и мира коришћењем густе мреже мајушних полицијских испостава продукт специфичних друштвених и културних фактора у Јапану, тај приступ има бројне врлине које га, упркос разликама у друштвеним условима и менталитету, чине привлачним и корисним и за друге земље. Он омогућава ефикасније прикупљање информација, бржи излазак на терен и успостављање бољих односа са локалним становништвом.

Тога је свесна и јапанска влада, па већ неколико деценија, као свој допринос развоју сиромашних земаља, промовише систем полицијских кућица и у иностранству. Мир и стабилност су сами по себи вредност, али и предуслов за економски развој, па се последњих петнаестак година овај, сада већ светски познат, систем уводи у Индонезији, Бразилу и земљама Централне Америке као што су Гватемала, Хондурас и Ел Салвадор.