Празне виле гастарбајтерске

На мање од два километра пута око 50 домаћинстава. У низу зграде од више стотина квадрата, милионски вредне од ограде до окућнице. На свакој спуштене ролетне и затворене капије. Од 310 пунолетних мештана у засеоку Бугарине свакодневно само двадесетак.

„Сви су у Беч, Немачку, Италију отишли, па долазе неколико, долазе у августу, потроше оно мало муке што донесу одатле и тако“, каже Стеван Јовановић из Бугарина.

„Већином су сви у иностранству, само три куће су пуне. Радили људи пре подигли кредите, направили, е сад раду за кредит“, наводи Милош Јовановић.

Од чистача, возача до предузетника, од својих до јавних и приватних фирми стално је запослено 250 мештана, највише у Бечу, још педесет сезонаца из Бугарина редовно је на раду у иностранству.

„Слабо овде друштва има сада, лети једино има, кад дођу. Мало ја одржавам авлије кад дођу ови из иностранства, мало у дневнице, у јагоде... људи живе добро тамо види се по кућама како живе“, каже Дарко Јовановић.

Мање становника, више кућа

Бугарине оживе најчешће за Ускрс и у августу. Свог села се не одричу кажу зато у њега и улажу.

„Ово је моја кућа, моје село, моја Србија. Нормално је да зидамо куће, не можеш ти доћи у кућу, ако немаш неке услове. Хвала богу сви имамо велику фамилију породице, децу тако да не можемо сви у једну собу или две собе, кошта то и безвезе, али човек нешто што воли то и ради“, истиче Драган Николић.

„Људи редовно плаћају порезе због тога месна заједница се осећа дужним да и мове године урадимо тротоар и заштитну ограду на надвожњаку, сарадња је одлична, међуљудски односи су добри. Лепе куће, али затворене, нажалост. То се највероватније скоро неће променити, али ипак за понос служи што имамо леп комшилук“, наводи Никола Павловић, председник савета Месне заједнице Синошевић.

И док се у другом делу Синошевића број становника и домаћинстава смањује у засеоку Бугарине и број кућа и мештана расте, али – само на папиру.