Џунгла скрива тајанствени град

У априлу 1858. године млади француски истраживач Анри Муо отпутовао је из Лондона у југоисточну Азију, где је наредне три године путовао откривајући егзотичне инсекте који и данас носе његово име, преноси Танјуг.

Данас би био заборављен да није оставио дневник који је објавио 1863. године, две године пре него што је подлегао грозници у Лаосу када је имао свега 35 година.

Његов дневник очарао је јавност описима раскошних храмова који су нестали у џунгли.

Муо је тај који је свету представио изгубљени Ангкор у Камбоџи и његов романтични сјај, пише Би-Би-Си.

Његови описи града подстакли су армије истраживача да крену у потрагу за изгубљеним храмовима.

Камбоџа је данас позната по овим зградама. Највећи, Ангкор Ват, саграђен је око 1150. године и још је највећи верски комплекс на Земљи.

Покрива област четири пута већу од Ватикана и сваке године привуче два милиона туриста.

Али, 1880-их година, за Ангкор Ват су знали само локални монаси и становници.

Идеја да је тај храм некада био окружен градом са милион становника била је потпуно надреална.

Било је потребно више од 100 година напорног рада археолога како би се испуниле празнине у познавању овог изгубљеног града и Ангкор је полако, улицу по улицу, почео да се појављује.

Значајне непознанице су, ипак, остале, све до прошле године када су археолози дошли до серије нових открића о Ангкору, али и о много старијем граду који је био сакривен још дубље у џунгли.

Међународни тим, на челу са доктором Дејмијаном Евансом са Универзитета у Сиднеју, детаљно је мапирао 370 квадратних километара око Ангкора, што је само по себи значајан подухват ако се узме у озбир густина џунгле и остаци нагазних мина из грађанског рата у Камбоџи.

Занимљиво је што је за целу студију било потребно мање од две недеље.

Њихова тајна? Лидар – софистицирана технологија на даљинско управљање која је унела револуцију у археологију, нарочито у тропима.

Уз помоћ хеликоптера који је надлетао област, лидар је „испалио“ милион ласерских зрака сваке четири секунде кроз растиње џунгле, снимајући сваку варијацију топографије.

Открића су, пише британски сервис, била запањујућа. Технологија лидар открила је оригинални Ангкор – град који је имао путеве и канале.

Археолози су пронашли недокументоване обрисе града на тлу џунгле са храмовима и разгранатом мрежом путева, како копнених тако и водених.

„Када су се подаци први пут појавили на екрану, имали смо неку врсту 'еурека' тренутка“, наводи Еванс. „Испред нас се јасно показао древни град“, истакао је Еванс.

Нова открића дубоко су трансформисала разумевање Ангкора, највећег средњовековног града на планети.

На свом врхунцу у позном 12. веку, Ангкор је био жива метропола која се простирала на 1.000 квадратних километара (примера ради, Лондон је сличну величину достигао тек 700 година касније).

Ангкор је био некадашњи главни град моћног Кмерског царства, које је, захваљујући вођству краљева-ратника, доминирало овим регионом вековима и покривало данашњу Камбоџу и већи део Лаоса, Вијетнама, Тајланда и Мјанмара.

Почеци овог царства били су окружени мистеријом.

На основу неколико натписа веровало се да је царство основао почетком 9. века краљ Џајаварман Други, а да је његов први главни град Махендрапарвата био негде у брдима Кулен, шумовитој овласти североисточно од места где ће Ангкор касније бити саграђен.

Нико, међутим, то није могао са сигурношћу да каже све до доласка тима „наоружаног“ лидаром који је проучио ту област откривши непознате храмове, мрежу путева, језера као и остатке напредног хидрауличног инжењеринга.

У време када је главни град пребачен јужно, у Ангкор, крајем 9. века, кмерски инжењери сакупљали су и дистрибуирали велике количине кишнице захваљујући комплексној мрежи канала и резервоара.

Кишница је пружала сигурност да ће бити хране, а владајућу елиту чинила невероватно богатом. У наредна три века они су своје богатство преусмерили у изградњу највеће концентрације храмова на свету.

Један храм Пера Кан, саграђен 1191. године, има 60 тона злата. И поред великог богатства, невоље су се гомилале.

Како је изградња храмова достизала врхунац, тако је хидраулична мрежа града пропадала.

Крајем средњег века, дошло је до драматичне промене климе у југоисточној Азији и дошло је до изненадних смена екстремне суше и киша, што је лидар мапирао.

Како им је „животна нит“ у виду кишнице прекинута, Ангкор је почео да пропада и до 15. века кмерски краљеви напустили су град и преселили се на обалу где су изградили Пном Пен, данашњи главни град Камбоџе.

Када је Муо стигао, град је био мртав, а многи храмови су полако пропадали.

Готово све друго што је било саграђено од дрвета – од кућа становништва до краљевских палата је иструлило, а некада раскошни метрополис прогутала је џунгла.