Dan u kom je more odnelo sve – šest stvari o cunamiju koji je promenio svet, 20 godina kasnije

Predvorje katastrofe

Cunami u Indijskom okeanu posledica je podmorskog Sumatransko-Andamanskog zemljotresa u jutarnjim časovima 26. decembra 2004. godine, na dan posle katoličkog Božića. Pogodio je obale više zemalja u južnoj i jugoistočnoj Aziji i stigao do istoka Afrike. Naštetio je ljudima od Indonezije do Somalije i usmrtio najmanje 228.000 osoba u 15 država, što ga čini jednom od najvećih prirodnih katastrofa sa smrtnim ishodom u modernoj istoriji.

Zemljotres je nastupio u 7.58 prema lokalnom vremenu, u trenutku kada je u Srbiji bilo oko dva sata posle ponoći. Epicentar je bio na dubini od 30 i udaljen oko 160 kilometara od zapadne obale Banda Aćea, u severnom delu indonežanskog ostrva Sumatra, a jačina je iznosila 9,1 stepeni Rihterove skale. Reč je o najsnažnijem zemljotresu u Aziji, najvećem potresu u svetu u 21. veku i trećem najvećem od 1900. i doba moderne seizmografije. Dužina rascepa ploča bila je između 1.200 i 1.300 kilometara zbog čega se potres osetio i na udaljenoj Aljasci.

Naglo pomeranje morskog dna za nekoliko metara praćeno je cunamijem – stvaranjem lučkog ili zalivskog talasa – izuzetno velike kinetičke energije i razornog mehaničkog dejstva na priobalje. U dubokoj morskoj vodi talasi su imali malu grbu i jedva bili primetni, ali su ka obalama napredovali brzinom od 500 do 1.000 kilometara na čas. U trenutku udara kod indonežanske provincije Aće su usporili i narasli na visinu od 24 do 30 metara, poput desetospratne zgrade.

Cunami je u rasponu od 15 minuta do sedam sati stigao do obala država. Sever Sumatre je pogođen brzo, dok su talasi do Šri Lanke, obale istočne Indije i Tajlanda stigli sat i po do dva kasnije. Najveća snaga talasa cunamija bila je u pravcu istok-zapad. Stoga je Bangladeš, koji je na severu Bengalskog zaliva, imao manje žrtava od Somalije, uprkos tome što je zemlja relativno blizu epicentra. Cunami je 16 sati od potresa stigao i do Južne Afrike, pa čak i Antarktika, uz male cunamije u vodama Tihog okena.

Rani znaci uzbune

Iako je od zemljotresa do udara cunamija u kopno prošlo oko dva sata, nijedna država nije bila obaveštena o nadolazećoj katastrofi. Talasi su u početku neprimetni, a u Indijskom okeanu nije ni postojao napredni sistem upozorenja na cunami, na osnovu kojeg bi stanovništvo moglo da se pripremi za evakuaciju.

Stanovništvo svega par ostrva je osetilo da nešto nije u redu. Domoroci sa ostrva Simeulue, kao i Aborodžini kod Andamanskih ostrva, poučeni predanjima o zemljotresima praćenim cunamijem sa kraja 19. veka, pobegli su iz priobalja u brda i dublje u kopno čim su osetili podrhtavanje.

Druge je spasilo znanje o prirodi cunamija. Tada 10-godišnja Britanka Tili Smit na porodičnom letovanju u tajlandskom Puketu primetila je da se voda u okeanu naglo povlači, baš kako je učila na času geografije u školi. Njeni roditelji su obavestili ostale kupače na plaži Mikao, sa koje su, ispostaviće se, svi bezbedno evakuisani. Slično je, u zalivu Kamala, severno od Puketa, primetio i škotski biolog Džon Kroston, odvezavši autobus nakrcan turistima i meštanima na obližnji breg.

Ljudi koji su na vreme shvatili razmere katastrofe bili su izuzeci. Ubrzo su višemetarski talasi progutali čitava naselja tik uz okean. Najteža pogođena područja bila su oko Banda Aćea u Indoneziji, čitava Šri Lanka, kao i zajednice oko Tamil Nadua u Indiji i Kaulaka na Tajlandu. Sa više od 220.000 žrtava i još desetine hiljada nestalih, cunami iz decembra 2004. u Indijskom okeanu je najveća prirodna katastrofa sa smrtnim ishodom u 21. veku, najsmrtonosnija kada je reč o cunamiju i najteža kataklizma u istoriji Indonezije, Tajlanda i Šri Lanke. 

Kad je već bilo kasno...

Cunami je najpre stigao do obala u provinciji Aće, u čijoj je blizini i formiran. Zvaničnici su procenili da je najviše meštana stradalo kada je izašlo na plaže da istražuje koralno dno pošto se voda povukla. Područje su u kratkim razmacima pogodila tri talasa visine od šest do 12 metara, svaki veći od prethodnog. Lokalci su ih opisali kao "crnog džina", "planinu" i "vodeni zid". Bujice su prodrle i do kuća udaljenih oko 3,5 kilometra od okeana, noseći pred sobom čitave zgrade, vozila i brodove. Naredni talasi u drugim delovima ostrva dostizali su i do 30 metara visine. 

Iako je je udaljena 1.700 kilometra od epicnetra zemljotresa, Šri Lanka je opustošena cunamijem. Prvi udar usledio je oko dva sata posle potresa kod Sumatre, pogodivši istočnu obalu, a naredni talasi pogodili su i jugozapadni deo, u kojem ima najviše turističkih kompleksa i ribarskih naselja. Talasi su dostizali visinu do 13 metara i takođe udarali o obalu u tri navrata, rušeći čitave hotele i naselja. Najviše ljudi u jednoj nesreći stradalo je kada je voz sa 1.750 putnika iskočiio iz šina zbog cunamija i prevrnuo se, usmrtivši najmanje 1.000 osoba.

Tajland je pogođen na jugozapadu, gde je bilo najviše stradalih stranih turista, pogotovo u letovalištu Kaulak, čuvenom po peskovitim plažama, luksuznim hotelima i brdovitim prašumama. Scenario je bio isti – povlačenje mora, znatiželjni turisti i nadolazeći ogromni talasi koji lupaju o kopno i ruše sve pred sobom. U Indiji su se talasi poklopili sa lokalnom plimom, a dostigli su visinu do pet metara u pojedinim područjima. Bujice su usmrtile više od 600 hodočasnika i sveštenika u jednom hramu.

Cunami je lutao sve do Afrike, posebno u delovima koji su okrenuti ka Indijskom okeanu. Takođe je stigao i u Maleziju, mada je ova država bila prirodno zaštićena Sumatrom. Bangladeš je izbegao veću katastrofu, jer je smer od istoka ka zapadu oslabio strujanje ka severu i obalama te zemlje. U visini od dva metra, udario je i u obale Jemena. Plimni talasi slabog inteziteta stigli su i do kopna Australije.

Brojke jedne kataklizme

Konačni izveštaj Koalicije za procenu cunamija ukazuje da je u tragediji poginulo skoro 228.000 osoba, dok Ujedinjene nacije tvrde da ih je stradalo više od 229.000. Od toga, u Indoneziji je poginulo više od 167.000 ljudi, u Šri Lanki 35.000, u Indiji oko 18.000, a na Tajlandu skoro 5.500. Stradali su i žitelji Mjanmara, Somalije, Mladiva, Malezije, Tanzanije, Sejšela, Bangladeša, Jemena i Kenije. Najdalja žrtva cunamija prijavljena je u Južnoafričkoj Republici, u Kejptaunu, 8.000 kilometara od epicentra zemljotresa.

Jedna trećina stradali su deca, koja i danas čine značajan deo ukupne populacije tada pogođenih regiona. Takođe, u većini zemalja više su stradale žene nego muškarci. Oksfem je u jednoj studiji pojasnio da je razlog tome što su većina njih bile domaćice koje su u to doba dana bile na plažama posle ispraćaja muževa ribara na pučinu, ili su čuvale decu i obavljale druge kućne poslove.

Među mrtvima i nestalima je i oko 9.000 turista iz inostranstva, mahom Evropljana. Decembar je u pogođenim regionima najbolji period sezone za letovanje, kada mnogi stranci pohrle u egzotične krajeve. Poginulo je 543 Šveđana i 539 državljana Nemačke.

Takođe, pored nestalih, i dalje je problem identifikacija pojedinih žrtava. U zajedničkom fondu država pogođenih cunamijem iz 2004, nalaze se razni novčanici, dokumenti, elektronski uređaji i svi predmeti koji se mogu smatrati identifikacionim dokazom za stradale čiji su nadgrobni spomenici i dalje obeleženi jedino brojevima.

Humanitarna obnova i ekonomski kolaps

Ujedinjene nacije su na početku 2005. procenile da će akcija obnove pogođenih krajeva biti najskuplja u istoriji čovečanstva. Tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan predviđao je desetogodišnju revitalizaciji područja.

Ipak, nivo štete po ekonomiju zemalja zavisi od ugla gledanja. Nijedna zemlja nije bankrotirala zbog štete prouzrokovane cunamijem, ali su lokalne ekonomije u pogođenim područjima devastirane. Šri Lanka je 15 godina obnavljala sektore turizma i ribolova – dve grane privrede koje je cunami potpuno odsekao, ostavivši 500.000 ljudi bez posla. Takođe, uništeno je i na stotine hiljada kuća, restorana, prodavnica i drugih infrastrukturnih objekata koje je trebalo obnoviti. Pijaća voda se izmešala sa morskom, a pojedine zemlje i dalje rade na prečišćavanju cevovoda.

Bila je potrebna ogromna humanitarna pomoć zbog infrastrukturne štete, nestašica hrane i vode, kao i potencijalnih zaraza. Apel za pomoću upućivali su svi, uključujući i tadašnjeg američkkog predsednika Džordža Vokera Buša.

Veći deo sveta se odazvao i nudio je pomoć. Svetski program za hranu pripremio je obroke za više od 1,3 miliona ljudi pogođenih cunamijem. Nacije širom sveta donirale su više od 14 milijardi dolara pomoći za oštećene regione, pri čemu je najviše izdvojila vlada Australije, oko 820 miliona dolara. Putem SMS poruka prikupljeno je 42 miliona dolara.

Efekti i nauk

Istraživački centar za ublažavanje cunamija i katastrofa na Univerzitetu Aće evidentirao je oko 150.000 đaka iz 1.500, u cunamiju porušenih, škola koji su imali poteškoća tokom obrazovanja zbog trauma nastalih tokom tragedije iz 2004. Zdravstveni i humanitarni radnici prijavljivali su kod preživelih široko rasprostranjenu psihološku traumu povezanu sa tragedijom. Pojedini sindromi primećeni su i posle 14 godina od zemljotresa u Idnijskom okeanu.

U najteže pogođenoj oblasti Aće, u Indoneziji, većina stanovništva pripada konzeravtivnim religijskim grupama radikalnog islamizma. Turizam je gotovo potpuno zabranjen i iskorenjen usled sukoba pobunjenika za prevlast i verovanja lokalaca da je cunami božanska kazna za muslimane koji se međusobno ubijaju, izbegavaju svakodnevne molitve ili slede materijalistički način života, ubrajajući u to i boravak stranaca u ovom području.

Za mnoge u svetu, ovo je bio najznačajniji događaj u 2004, jednako važan kao i rat koji se tada razbuktao u Iraku.

Za nauk, konačno je razmotrena ideja univerzalnijieg sistema za upozorenje od cunamija u Indijskom okeanu. Izdvojena su značjna sredstva u narednim godinama kako bi se uspostavio sistem upozorenja koji funkcioniše u 27 država članica. Sistem je, recimo, izdao upozorenja u roku od osam minuta kada je drugi zemljotres pogodio isti deo Indonezije 2012. Slično tome, kada je bio potres u Notou, u Japanu, u januaru 2024, brzo su izdata upozorenja i naređena je evakuacija stanovništva.