Филипини купили 20 америчких авиона "ф-16" – неопходно средство одвраћања или нова провокација против Кине

Министарство иностраних послова САД, како јављају медији у источној Азији, одобрило је продају Филипинима ваздухопловног пакета који се састоји од 20 ловаца-бомбардера "Ф-16" (модел "блок 70-72"), више врста бомби и противвавионских ракета, те резервних делова за суму од 5,6 милијарди долара.

Ово је саопштено само неколико дана након посете новог министра одбране САД Пита Хегсета Филипинима, који је у тамошњој престоници Манили крајем марта изјавио да ће Трампова влада радити на томе да са савезницима ојача моћ одвраћања против претњи каква је кинеска.

Влада у Манили ће вероватно морати да се задужи код америчких банака да би исплатила поменуту суму будући да сама не располаже довољним средствима, пишу медији у многољудној острвској држави.

Филипини као америчка тврђава за одбрану Тајвана

Мада је истина да Филипини већ две деценије, од повлачења из употребе застарелих ловаца "Ф-5" у 2005. години, практично немају апарат који би послужио као главна ударна песница ваздухопловства и да ова куповина у том смислу представља неопходну модернизацију, војнополитички коментатори у југоисточној Азији слажу се у оцени да ће она имати утицаја на билатералне односе са Кином.

Ово не само стога што се Манила спори са Пекингом око територија у Јужном кинеском мору или стога што је нови режим председника Фердинанда Маркоса млађег склопио договор са Вашингтоном о уступању на коришћење девет база филипинске војске, које ће Американцима послужити да ојачају војни штит којим су опколили обале Кине.

Наиме, разуђена острвска држава са 110 милиона становника, Филипини су у протеклих годину дана дошли и у посед две батерије америчког ракетног система Тифон, чији радари и пројектили омогућавају покривање ваздужног простора Тајвана и околине, али и испаљивање крстарећих ракета "томахавк" с којима се могу вршити удари по бродовљу и копну на даљинама до чак 2.500 километара.

Штавише, велика (периодична) заједничка вежбе америчке и филипинске војске Баликатан прошле године је одржана на крајњем северу Филипина, недалеко од Тајвана.

У том контексту, набавка летелица "Ф-16" америчког произвођача "Локид-Мартин" може се протумачити као још једна коцкица у мозаику америчке стратегије за наоружавање и интеграцију војнополитичких савезника у источној Азији у геополитичке амбиције Вашингтона везане за подупирање де факто независности Тајвана од матице Кине и шире, за физичко сузбијање радијуса деловања кинеске армије, односно, обуздавање раста кинеске моћи у азијско-пацифичком региону.

Преклапање интереса Вашингтона и Маниле

Филипини, који су недавно пазарили десет америчких војних хеликоптера "блек хок", планирају крупно улагање у модернизацију армије у висини од око 33 милијарди долара у периоду од наредних десет година, од чега би бар седам требало да буде утрошено на набавку 40 нових ваздухоплова.

САД, некада колонијални владар Филипина, а од краја Другог светског рата њихов политички и економски патрон, су у прошлости, за време двадесетогодишње владе диктатора Фердинанда Маркоса старијег, користиле католичку државу као одскочну даску за борбу против комунизма у Индокини (Вијетнаму, Камбоџи и Лаосу).

Влада и војно руководство у Манили сада очигледно користе обновљени интерес САД за регион југоисточне Азије, изазван економским и војним јачањем Кине, да кроз снажење војнополитичких и економских веза са Вашингтоном учврсте сопствену безбедност и позицију у територијалном спору око атола који припадају ланцу острва Спратли.

Несумњиво је и то да (као и САД) Филипинима у том смислу, одговара статус кво на Тајвану, односно, ситуација у којој влада у Пекингу нема контролу над њим.

Јер, ако би Тајван пао под власт Комунистичке партије Кине и био физички реинтегрисан у њу, Филипини би се суочили са сталним, крупним присуством Народноослободилачке армије Кине на само неколико десетина километара од својих северних обала.

Такође, Тајван би функционисао као упориште кинеског ваздухопловства и морнарице за даљи уплив у јужни Пацифик, односно, опкољавање Филипина и са њихове источне стране.

Филипинска дилема

Маркосова влада, која је одлучна да заштити суверенитет и интересе земље кроз продубљивање сарадње са САД, дакле, присиљена је да у извесној мери изађе у сусрет жељама својих патрона и спонзора у Вашингтону у вези Тајвана - жеља које су сигурно амбициозније и ризичније од њених сопствених.

Докле ићи у томе и где је фина линија чијим преласком би Филипини могли да озбиљно испоровоцирају Пекинг, те покрену неповољни развој ситуације као што су тешке економске санкције или чак оружани инциденти је сигурно питање о којем у Манили доста размишљају, али и око којег се ломе копља.

Наиме, критичари политике наоружавања истичу да, мада слабија филипинска армија наизглед оставља пуно простора Кини да присвоји спорне територије, да су Спратли острва релативно секундарно питање за Пекинг и да су број и интензитет инцидената око њих у којем учествују кинеска морнарица, обалска стража и рибари по правилу мањи у ситуацији када је Манила бар донекле војно удаљена или резервисана у својој сарадњи са Вашингтоном, него када му се недвосмислено и отворено приближава.

Они се прибојавају да ће куповина ваздухоплова "Ф-16" покренути трку у наоружавању у југоисточној Азији. И, надасве, они забринуто указују на пример Украјине као Вашингтону подређене државе која је за његове интересе доживела националну катастрофу - сценарио који њихова држава, сматрају они, мора избећи.

С друге стране, они на Филипинима, који из горе наведених стратешких разлога подржавају наоружавање своје земље, рационализују тај чин као средство одвраћања и углавном тврде да им не пада на памет да уђу или буду увучени у рат - и сам председник Маркос је у више наврата то изјављивао.

За лавирање између две крајности, губитка суверенитета над атолима у Јужном кинеском мору због политичке и војне пасивности и рата са Кином, укључујући ту и учешће у евентуалном сукобу великих сила око Тајвана, биће потребно пуно дипломатског слуха и вештине у управљању државом.