Politika i stub – ljubav koja odoleva vekovima

Zašto je politika već dve i po hiljade godina zaljubljena u stub, zabat i venac? Ukratko: zato što klasika deluje. Od izvorne u grčko-rimskoj antici, do variranja klasičnog nasleđa u protorenesansi, renesansi, baroku, akademskom stilu, neoklasicizmu, postmodernizmu, novo-novom klasičnom stilu... praktično uvek.

Ili, deluje uvek kad modernisti izgube koncentraciju, a to je vrlo često.

Klasični stilovi imaju reprezentativni karakter, lako se naduvaju do monumentalnih dimenzija. Preko njih se državne politike integriše u istorijsku liniju Perikla i Cezara.

Drevni, stari, moderni ili aktuelni, svejedno – svi državnici imaju strast ka klasicirajućem stubu kao citatu stabilnosti i trajanja.

"Dajte caru carevo, a bogu božje", citiraju sva tri sinoptička Jevanđelja Isusa. Iz latinske Vulgate se vidi da to nije bio car kao opšta imenica, već car koji je carevima dao ime, Cezar, "redde Caesari quae sunt Caesaris".

I tako su vrlo rano u evropskoj istoriji, politika i crkva podelile stubove. Oko moći, uticaja i kontrole su se svađale, ali stubove su podelile konsenzualno.

Stub komplet sa stilobatom, kapitelom i arhitravom, kao i njegov masivniji rođak stubac kvadratnog ili poligonalnog preseka su esperanto u istorijskom jeziku arhitekture, markeri moći i u profanom i u sakralnom prostoru.

Stub do stuba kolonada, stubac do stupca arkada.

Klasičnih citata nikad dosta. Za one koji ne mogu da se odluče da li stub s ukrasima ili stubac s lukovima, može i zajedno u istom objektu.

Recimo na primeru slavoluka koji posetioca uvodi u bečki carski areal Hofburg: sa ulične strane rimska arkada, sa dvorske grčka kolonada.

Šta je to u političkom biću, što ga vodi prema stub(ić)u? 

Trump: Učinimo federalne zgrade ponovo lepim 

Državnim zgradama vratiti lepotu. Kome god to liči na Trampov tvit, pogrešio je. To je naziv državnog dekreta koji je najavljen u februaru prošle godine, i koji je Tramp potpisao pre desetak dana, samo nekoliko sati pre smene u Beloj kući.

Tada u februaru su komentari ozbiljne štampe i s one i s ove strane Atlantika oscilirali između očajanja i podsmeha.

Podsmeh je jasan i hranio se iz opšteg uverenja da Tramp može biti bogat koliko hoće, ali ukusa nema i gotovo.

U poslovnom delu on zna kako se gradi, dovoljno je pogledati modernizam Trampove kule na Menhetnu, armirani beton i staklo na 200 metara visine i 60 spratova modernog dizajna.

Ali, pogledajte njegovo privatno imanje Mar-a-Lago na Floridi, te tornjiće, stubiće i portale, gotiku na amfetaminima, španski kolonijalni stil u klasicističkom pijanstvu, zlatne kvake i zavese i sve će vam biti jasno – "taj čovek je rezistentan na dobar ukus"! (Prese, 22. 1. 2021)

Za razliku od podsmeha, motivi za "očajanje" nad Tramopovim dekretom se razlikuju, zavisno od toga da li ga ispoljavaju američki ili evropski mediji.

Američki se hrane iz svesti o sjajnim modernističkim dostignućima nacionalne arhitekture u 19. veku. Svega je bilo u tom periodu, antike, gotike, romanike, ali je vek završen i u novi se ušlo sa armiranim betonom, staklom i oštrim linijama Čikaške škole.

Najpre starije čikaške grupe (Henri Ričardson, Dankmar Adler, Luj Salivan, neko vreme Frenk Lojd Rajt), onda mlađe sa Ludvigom Miz van der Rohe. Još kasnije sa Fazlurom Kanom i njegovim revolucionarnim principom konzole/"tube": Most i neboder su podjednako "konzole", samo što je jedna horizontalna, druga vertikalna.

I sad će im Tramp lepiti portikus i prostilos na ulaz u državne institucije, širiti stubove kao makrame harmoniku duž izduženih klasicističkih fasada...?

Još i gore sad kad je otišao, jer novi predsednik Bajden takođe voli antiku, i on gaji duboku emotivnu vezu sa stubom, kapitelom i zabatom, kako obeshrabreno piše američka štampa.

"Neće ništa ostati od Trampove politike", poletno je izjavio nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas pre tri dana.

Greška, ostaće stup kao vertikala političke moći.

Američki robovlasnici na jugu su pili ohlađenu limunadu ispod varijacija grčke kolonade. Iz takvog izbora progovara sporost, odsustvo smera, okamenjeno vreme. Stari Grci naime nisu znali šta je napred, šta pozadi, barem kad je reč o arhitekturi.

Vašington je preferirao rimske uzore, jer su oni imali osu, bili usmereni, imali jasno definisanu fasadu, stajali na podijumu, imali stepenice, onda i kupole u kojima su lepo mogle da se slikaju freske sa apoteozom Džordža Vašingtona. Kao Isus, kao Marija, kao Habzburzi, i Vašington je otišao u nebo.

Kada je u poslednjim danima Trampove vladavine došlo do napada njegovih pristalica na federalne zgrade, jurišalo se na Kapitol, na američku repliku rimskog "trojstva" – hram posvećen Jupiteru Optimusu Maksimusu, njegovoj ženi Juno i ćerki Minervi.

Evropski strah od neoklasicizma

Iza očajanja američkih medija nad Trampovom "lepotom federalnih zgrada" stoji osećaj poniženja.

U Evropi, za razliku od njih, iz očajanja progovara strah i oprez. U principu, neko će ovde reći, koga briga koliko će stubova s kanelurama i jonskim volutama krasiti nekih 300.000 američkih državnih institucija rasutih po čitavoj zemlji. Hoće stup, daj im stub!

I bilo bi tako, kad Evropa ne bi imala vlastita zastrašujuća iskustva sa neoklasicizmom. Albert Šper je gradio za Hitlera u monumentalnoj neoklasici; Staljin takođe, dok je bilo para; Musolini još pre njih; Čaušesku posle njih; Erdogan je takođe svoju palatu pre nekoliko godina podigao u tom stilu.

Neoklasicizam je monumentalan, prostran, temeljit, stilizacija antike, bez ukrasa, jednostavan, kvalitetan i skup.

Ako živite u centru Beograda u nekoj zgradi sa prostranim otvorenim stubištem i komotno projektovanim zajedničkim prostorima, to je verovatno neoklasicizam, nekim čudom izbegao bombardovanju 1941. Areal klinika na padini ispod Hrama Svetog Save je uglavnom neoklasicizam; Glavna pošta takođe.

Koliko su klasicizmi kao grupa jedna porodica, sa članovima koji se ponašaju kao huligani ili hedonisti, dobro pokazuje primer iz Beča sa palatom jevrejske porodice Polak-Parnau: Godine 1935. uredni klasicizam neorenesanse sa punim stubovima u kolosalnom poretku (jedan stub preko dva sprata).

Samo četiri godine kasnije, zgrada je postala okružno sedište nacističke partije NSDAP. Fasada je izmenjena, dekoracija poskidana, stubovi pretvoreni u monumentalne pilastre s stilizovanim geometrijskim kapitelima.

Za Evropu, posebno germanske narode u njoj, neoklasicizam je sinonim za diktatore, autoritarce, antiparlamentarizam i rat.

Sam po sebi, stil kô stil, ali u kombinaciji sa istorijskim iskustvom nacizma, vrlo problematičan.

On se sviđa ljudima, zato što deluje na njihov osećaj reda, poretka, strukture i, da koristimo Trampov rečnik, lepote – sve kategorije koje diktatori zaposedaju i koriste za ideološku manipulaciju.

Diktatori grade veliko i kabasto u oblandama klasicizma. "Samo jedan diktator je imao stila. Znate li koji?", pitao me je neki dan bečki arhitekt Adolf Štiler.

Odgovorili smo u isti glas: "Musolini, naravno!"

Ruska ljubav prema italijanskoj renesansi

Pre desetak dana je ruski opozicionar i borac protiv korupcije Aleksej Navaljni na svom Jutjub kanalu objavio dvosatni film o "Putinovoj palati" na Rtu Idokopas kod Gelendžika, Krasnodarska oblast.

Objekat je podignut u italijanskom stilu s primesom Paladijanizma, ima 18.000 kvadratnih metara, okolo još 68.000 hektara imanja, sve skupa veličine "trideset i devet Monaka".

Do sada, taj nervozno montirani film je imao više od 100 miliona "klikova".

Nagađanja da li je reč o "Putinovoj palati" prekinuta su juče u subotu kada se preko medija javio oligarh Arkadij Rotenberg kao vlasnik, jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji i Putinov prijatelj.

Na pitanje zašto je do sada ćutao, Rotenberg odgovara "zbog ljudskog faktora", odnosno zbog toga što je na pojedinačnoj listi Rusa protiv kojih je Zapad objavio sankcije.

Ono što je za ovaj tekst relevantno, nisu vlasnički odnosi, već brzina kojom su evropski mediji strpali "Italijenatu" iz Gelendžika u "klasicistički neukus" gore nabrojenih nacističkih, komunističkih i neoosmanskih diktatora, plus Tramp, plus, ni kriv ni dužan, ruski knez Ivan III Veliki, koji je gradio Kremlj.

Ruska elita, glase argumenti, nikako da se oslobodi ljubavi prema italijanskim arhitektima i klasicizmu renesansnog tipa.

Svaka nova politička garnitura iznova otkriva čari italijanskog stila, svako malo u Rusiju zaluta neki italijanski arhitekt koji nakon dugog plodnog radnog veka umre kao Rus.

Od pet crkava unutar Kremlja, koje je naručivao knez Ivan III Veliki (1440–1505), tri su gradili Italijani: Alojsio Lamberti da Montanjana Crkvu arhanđela Mihajla; Aristotele Fjoravanti Uspenjsku crkvu, Bon Frjazin Zvonik/Kampanilu Ivana Velikog.

Bartolomeo Frančesko Rastreli je u 18. veku gradio Zimski dvorac/Eremitaž u Sankt Peterburgu i Katarininu palatu u Carskom Selu. Gradio je u disciplinovanom baroku, još jednom stilu iz velike klasicističke arhitektonske porodice.

U red "Ivanovih", "Petrovih", "Elizabetinih" i "Katarininih" Italijana sada se svrstao i "Putinov Italijan" Lanfranko Ćirilo (Lanfranco Cirillo), arhitekta vile na steni kod Gelendžika.

Ćirilo je iz Breše, rođen oko 1960, studirao je arhitekturu u Veneciji, "gradio je okolo", kako sam kaže, a onda je preko privatnih ugovora za gornji ešalon "Lukoila" i "Gasproma" stigao u sam centar ruske arhitekture tamo gde je ona ogledalo moći i prestiža.

Sve što se ovde prenosi o Ćirilu je iz šest godina starih intervjua gde on priča kako je došao u Rusiju, kako je gradio za "43 ruska bilionera, što je, ako se uzme u obzir da Rusija ima 120 bilionera više od trećine", kako zapošljava 300 ljudi ali nema sajt "jer mu ne treba za posao", i kako je projektovao vilu kod Gelendžika, "ali ne za predsednika".

Citati iz intervjua za Radio Slobodnu Evropu od 29. oktobra 2015:

"Vilu sam projektovao za klijenta koji mi je to tražio, nije Putin. Napravio sam dizajn i dobio honorar. Ne mislim da ima ičeg lošeg u tome kad arhitekte zarađuju novac. (...) Fjoravanti je gradio Kremlj, Rastreli Zimski dvorac i tako dalje. Naravno, moj san je da nastavim tu istorijsku liniju koju su ovde ostavili Italijani."

Kao što se vidi, priča o palati na Rtu Idokopas se provlači kroz medije već nekoliko godina. 

Nema dva meseca da se Putinu zamerala ljubav prema modernoj arhitekturi, sad je problem italijanska renesansa. U oba slučaja se statuira nedostatak stila, što političkog, što arhitektonskog.

Kapitol u Moskvi

Negde se u oblasti grčkog stuba, rimske arkade i renesansne kupole dodiruju ukusi svih ljudi moći.

Pre nekoliko godina je u Rusiji raspisan konkurs za novu zgradu parlamenta, gde bi se prvi put pod istim krovom našli Duma i Federalni dom. Bila je to izvrsna prilika da se državnim zgradama vrati lepota.

Lanfranko Ćirilo je naravno sudelovao, ali nije pobedio. Parlamentarnoj komisiji se najviše sviđao dizajn sa dugom razvučenom fasadom ukrašenom šumom klasicističkih stubova i arkada i ogromnom kupolom u centru građevine.

Na kraju je 2015 i on odbačen. Razlog: Frapantno je ličio na američki Kapitol u Vašingtonu, skoro pa kopija.

Kako se dogodilo da to niko nije na vreme primetio?

Tako što autoritarni stub pripada svima. On je zajedničko nasleđe niza kultura, duh koji pohodi mokre snove čitavih civilizacija.