Крушевица без људи

Тридесетак километара од Прокупља, у загрљају Радана и Соколовице, смештено је село Крушевица. Некада је у овдашњој школи било 800 ђака, постојала је продавница, амбуланта, пошта. Данас је читав крај скоро опустео, а због лоших путева, не могу да дођу ни они, који би да посете стара огњишта.

Седамдесетих година прошлог века Крушевица је била општина са 11 села. Данас има седам становника.

Дејан Стојановић из Крушевице каже да је међу најмлађима, 77-мо годиште. „Има људи који долазе повремено. Многи би овде дошли, али нажалост избегавају због лошег пута", истиче Дејан.

Славко Кањевац, из села Широке Њиве додаје: "Људи у овом крају нема, јако је мало људи. Зима кад дође, десило се да сам ја сам у селу прошле године био. Изгледа и ове ће тако бити. Није то свеједно - сам, мало је непријатно. Али, добро, та љубав побеђује према родном крају."

"Постојала је продавница, амбуланта, Месна канцеларија, две ковачнице. Нама није лоше овде, само хоћемо да направимо пут, добар, да пролази аутобус као некад. И да проради неке године и школа наша", наводи Милета Луковић, из села Пестиш.

Село оживи сваког септембра, на Малу Госпојину, славу овдашње цркве, када се окупе они који су отишли одавде и њихови потомци.

Бојана и Владимир Луковић рођени су у Немачкој. „Родитељи су нам из Пестиша, а крштени смо ове у Крушевици. Ми волимо Србију. Волимо ово место. Долазимо сваке године на одмор. Мени само жао да пут није баш у реду, али ипак долазимо да проведемо време овде", истичу они.

"Десило се да смо овај крај, ко пре, ко касније, сви напустили, а Бога ми и заборавили. Зато користимо, ове моменте, овај празник, да се окупимо, барем на један дан оживимо овај крај, освежимо сећања и покушамо да у овим млађима пробудимо осећања према овом крају", каже Славољуб Сретковић, из села Крушевица.

Ђорђе Маслаковић из истог села додаје: "Ми људи у овим годинама трудимо се да колико толико очувамо овај крај, да би на неки начин младима дали повода да они дођу. Ако то урадимо, онда смо успели."

Жељу да се врате у загрљај нетакнуте природе и нестварне лепоте, исказали су многи који су напустили Крушевицу. Без пута, нема живота ни опстанка.