Договор Дел Понтеове и Ђинђића о изручењу Милошевића

Две деценије после изручења бившег председника Србије и СР Југославије Хашком трибуналу и једнако толико дугих и непродуктивних полемика "да ли је тако морало бити", и даље је једнако интригантна прича коју сам, као извештач из Хага, објавио у крагујевачкој Светлости и НИН-у крајем децембра 2003. године.

Тај "детаљ" вероватно може делимично помоћи и разумевању како је трасирана маршрута од хелиодрома на Бањици преко америчке базе "Орао" код Тузле и холандског војног аеродорма у Ајндховену до ноћног слетања хеликоптера у круг затвора у Схевенингену (Милошевићу се званично као датум доласка у Хаг води 29, а не 28. јун, како се обично мисли).

У једној од пауза суђења, када се "не догађа ништа", у Прес-центру Трибунала разговарао сам са колегама из агенције Сенса о начину рада МКСЈ и у једном тренутку они су ми рекли да је Милошевићева предаја договорена са ДОС-ом још пре његовог пада. На моје скептично: ма хајде, уследио је ефикасан одговор – добио сам на руке, месец дана стар, транскрип изјаве Карле дел Понте за ТВ продукцију агенције Сенса.

Главна тужитељка МКСЈ обелоданила је први пут детаље договора о изручењу Слободана Милошевића, до тада потпуно непознате јавности.

Карла дел Понте је, најпре, испричала како је уочи септембарских избора 2000. успоставила контакт са тадашњим опозиционим лидером Зораном Ђинђићем.

"Треба да кажем да сам личне контакте са Ђинђићем морала да држим у потпуној тајности, тако да за њих нису знали ни овде у канцеларији Тужилаштва. Једног викенда отпутовала сам у Лугано да бих се с њим састала. Сећам се да је дошао са супругом, за њега је то очигледно била прилика да се мало одмори, у Швајцарској", рекла је некадашња главна тужитељка Хашког трибунала.

Те суботе смо се састали у полицијској станици у Лугану. Наравно, њега тамо нико није познавао тако да смо могли мирно да разговарамо три-четири сата. Дакле, разговарали смо тамо у канцеларији шефа полиције, и морам одмах признати да сам одмах имала врло добар утисак о личности господина Ђинђића. Сећам се да ми је на крају тог састанка обећао да ће Милошевић бити изручен Хагу", рекла је Дел Понтеова.

Главна тужитељка потом објашњава да је, након што је ДОС преузео власт у Србији, наставила да одржава, поред званичних, и тајне контакте са Ђинђићем, било лично било преко емисара.

"Дан уочи Милошевићевог хапшења у Београду, била сам у Скопљу, у Македонији. Он ме је позвао и рекао да шаље једног свог помоћника да ми пренесе новости. Дошао је исте вечери и рекао ми: Сутра ћемо ухапсити Милошевића. Сећам се да ми је рекао да за то зна само троје или четворо људи, али да ће ствар бити обављена", казала је тужитељка МКСЈ.

На крају ТВ интервјуа Дел Понтеова објашњава и како је текла операција пребацивања Милошевића у Хаг 28, и 29, јуна 2001. године.

"Било је важно да (српске власти – прим. ур.) успоставе контакте с нама, како бисмо могли да ступимо у везу са НАТО-ом и видимо како ће се то обавити. Наравно, све време операција је чувана у потпуној тајности. Али били су то врло напети тренуци јер се до последњег часа, док он стварно није био у хеликоптеру, није знало да ће операција успети. Могло се, на пример, догодити да одбије да уђе у хеликоптер. Било смо, дакле, у телефонском контакту са Београдом, а тамо су били и наши људи које смо послали да прате шта се догађа. И све је добро прошло. (...)

Сећам се да смо били овде (у Трибуналу), славили смо, отворили смо боцу црног вина, које чак није било ни добро, морам признати, и пили смо из папирних чаша. Био је то, на известан начин, тренутак олакшања након великог посла који смо обавили", испричала је Дел Понтеова.

Комплетан интервју и транскрипт се могу погледати на адреси: https://ictyoralhistory.sensecentar.org/carla-del-ponte-interview 

Допуна текста (02. 12. 2004)

Серија „Сабља“ подстакла ме је да поново прегледам документа и литературу о сусретима тужитељке Карле Дел Понте и Зорана Ђинђића.

Утврдио сам да је Делпонеова у књизи „Госпођа тужитељка“, која је код нас, у издању „Профил књиге“, објављена шест година после интервју из 2003. , односно пет година у Италији (La caccia: Io e i criminali di guerra - Лов: Ја и ратни злочинци), сусрет о коме је реч у овом чланку друкчије описан. Највише када је о датуму реч!

Али ево, најпре, како је то изгледало у транскрипту под насловом „ICTY Oral History - Documented by SENSE, An Interview with, Carla Del Ponte. (За Карлу је коришћена скраћеница CDP, а за интервјуера Мирка Кларина – MK)

CDP: I have to say that the personal contact I had with Đinđić had to be kept completely secret, nobody was to know about it, even here in the office nobody knew about it. So, it was in fact during a weekend that I stayed in Tessin, in Lugano, that we met one Saturday morning in Lugano.

I remember very well that he was accompanied by his wife, so for him it was also a relaxing weekend somewhere in Switzerland. On Saturday we met at the Lugano police station. Naturally, nobody knew him and so we were able to speak without disturbance in the office of the chief of police. For about three or four hours we were there and we talked.

And I must say that I immediately had a very positive impression of the personality of Mr Đinđić. I also remember that already at the end of this four-hour meeting Mr Đinđić told me, he promised to me that Milošević would be transferred to The Hague.

MK: Was it before October 5, 2000, or after?

CDP: As far as I remember it was before, but shortly before, Milošević's fall. I remember that it wasn't cold in Lugano, I have to check my notes to find out the exact date, but I think it could have been September.

Пет година доцније у поменутој књизи Делпонтеова тај сусрет овако описује:

„Премијер Ђинђић ме је позвао неколико дана касније тражећи тајни састанак. Предложила сам да се видимо 3. марта 2001. годинр у Лугану, где ћу провести две недеље. Средином поподнева Ђинђић и његова супруга, Ружица, слетели су у Лугано. Сусрели смо се на градском аеродрому и предлажем Ружици да пође у куповину јер су велика снижења. Када је она отишла, Ђинђић и ја смо отишли у канцеларију шефа кантоналне полиције. Ђинђић, енергичан и ентузијаста, није дошао у Лугано да ме замајава. Разговарали смо два и по сата на немачком, о Србији и њеним проблемима...“

Дакле са дистанцом од пет година, и уз помоћ коаутора америчког новинара Чака Судетића, Делпонтеова је освежила памћење и тај сусртет датирала пола година касније у сасвим друге и историјске и политичке околности у Србији – јер тешкоје веровати да је реч о два сусрета.

Али није то била једина омашка или „омашка“ која је госпођа тужитељка направила на штету Зорана Ђинђића. О томе неком другом приликом.
Љ. О.