Portreti: Gustav Krklec

Gotovo šest decenija plodnog umetničkog rada, počevši od 1919. kada je izdao prvu zbirku pesama pod nazivom „Lirika" pa do smrti 1977, Gustav Krklec je bio aktivno uključen u kulturna dešavanja na jugoslovenskim i na evropskim prostorima. O tome govore njegova sećanja, koja pesnik predstavlja i u ovoj emisiji: sećanja na praške dane provedene na studijama i u kafani "Grad", kada je jednom sedeći u društvu čuvenog Karla Čapeka pored njih prošao izvesni pisac obučen u crno i sa polucilindrom na glavi. Objasnio je zatim Čapek: „ Vidiš ovog momka, dobar je to pisac, samo je šteta što piše na nemačkom."... Bio je to Franc Kafka. Uslediće potom i dve decenije beogradskih kružoka i podrška Stanislava Vinareva, koji će Krklecu ostati zanavek u toplom sećanju. Skadarlija i Ujević ništa manje neće zauzeti mesta u pesnikovom flešbeku.

Tu su i neizbežna sećanja na ratne dane i bežanije. Zatim, povratak u mir neophodan za pisanje i rad u kulturnim redakcijama; putovanje u Rusiju na jubilej Šolohova od koga kasnije dobija i poklon - gizdavi kozački vrč. Pre svega, spomenimo povratak detinjstvu i deci kroz dečju književnost i basnoslovlje.

„Tvoja poezija izumire." Nećemo prećutati ni tu izjavu nekog mladog čoveka upućenu već tad vremešnom Krklecu koji mu vedro odgovara da je to dobro jer to znači da je ta poezija bila živa, i dodaje: "Ko je ko bio, to će se reći onda kada ga više ne bude", sigurno podstaknut davnašnjim podstrekom velikog Ćopića prilikom posete Desankinoj Brankovini: „Gurajmo, Gustave, dok nas ne zaustave!"

U đerdanu serijala „Portreti", zlatni obol pripada sasvim zasluženo i Gustavu Krklecu, a sa tim i preporuka gledaocima da ne propuste retku priliku da pogledaju i ovo televizijsko svedočanstvo o umetnosti i društvenim prilikama jednog vremena koji svakim danom sve više pripada istoriji a sve manje živom sećanju.

Scenario i režija: Nada Ristić

Proizvodnja: TV Beograd, 1975.

repriza, 6. septembar u  04:30 i 12:30