Polufinale Evra – Španija prvi favorit, Holanđani vrebaju iz senke

Poslednjim zviždukom Klemona Turpana u Berlinu, koji je naterao suze na oči Turcima, a razvukao osmehe Holanđanima, okončana je četvrtfinalna runda Evropskog prvenstva, čime su ujedno bile poznate i sve ekipe koje će se boriti za finale.

Uzbuđenja nije manjkalo – s obzirom na to da su tri od četiri četvrtfinalna duela otišla u produžetke, a dva u penala – ali dobrog fudbala i iznenađenja i te kako jeste.

Iako je početak grupne faze nagovestio drugačiji ishod, situacija se rasplela onako kako je bilo i očekivano, bez ijedne "zalutale" ekipe među četiri najbolje, uz često negledljiv fudbal.

Nijedan od favorita nije ispao u grupi, a u narednim fazama su sve ekipe kojima su davane bolje šanse, na ovaj ili onaj način, prošle dalje.

Tako se i došlo do polufinala, čiji učesnici prema kvalitetu svakako pripadaju završnici Evra. Ono što su neki od njih prikazali, međutim, ne ide u prilog toj tvrdnji. No, to je sada, kada detalji odlučuju, manje bitno.

Španija – apsolutni favorit

Da je fudbal igra u kojoj bi svako uvek dobio ono što je svojim radom, pristupom, zalaganjem i talentom zaslužio, bio bi mnogo pravedniji. I niko ga verovatno ne bi gledao. 

Da u fudbalu uvek pobedi pravda, Španija bi već bila krunisana za novog šampiona Evrope. Ovako, za sada će dobiti samo zvanje prvog favorita.

Od prvog minuta utakmice sa Hrvatima u Berlinu, pa sve do Merinovog plesa oko korner zastavice u Štutgartu – Španija je bila najbolja ekipa na turniru.

Osim perioda od 20 minuta u završnici meča sa Nemcima tokom kojih je branila minimalno vođstvo, "crvena furija" je bila dominantan rival na svim preostalim utakmicama. Pokazali su izuzetnu tehničku, ali i fizičku spremu, a Luis de la Fuente je potvrdio da nije nužno imati veliko trenersko ime na klupi kako bi se napravio dobar rezultat.

Bio je nekadašnji igrač Bilbaoa i Sevilje godinama zadužen za razvoj mladih igrača u različitim reprezentativnim selekcijama. Sada su ti igrači postali svetska klasa i naplaćuju sistemski rad koji je trajao godinama.

Iako uživaju u posedu i izgradnji napada iz poslednje linije, Španci su svojim protivnicima mnogo naudili i preko kontri, ali i iz prekida, pokazavši da su savršeno spremni došli na prvenstvo. Mislio je De la Fuente na svaki aspekt utakmice i skrojio tim koji može da se prilagodi svakom protivniku.

Poslednja linija, inače i najslabiji deo tima, odigrala je izuzetan turnir, što se ogleda u samo dva primljena pogotka. Rodri je dokazao zašto je najbolji zadnji vezni na svetu i trenutno nema igrača koji više utiče na igru u oba smera na turniru. Fabijan Ruiz igra fudbal života, a Alvaro Morata se stavio u službu ekipe, te se njegov uticaj ogleda u odličnoj kretnji i otvaranju prostora.

Niko Vilijams i Lamin Jamal daju Španiji – ranije često nedovoljno konkretnoj i zanetoj preterenim kombinovanjem – direktnost i rešenje u situacijama jedan na jedan, ali i opcije u kontrama. 

Čak i kada jedan dragocen šraf poput Pedrija ispadne iz sistema, zameni ga drugi, poput Danija Olma i odigra jednu od najboljih individualnih partija na turniru. Savršen tim.

Protiv Francuske, Španija će sigurno biti dominantnija ekipa koja će tražiti posed i koja će po svaku cenu želeti da izbegne produžetke i penale. Jedina mana može im biti nedostatak reprezentativnog iskustva (ali i izostanak Danija Karvahala) kog Francuska ima napretek.

Stoga i ne bi čudilo ukoliko bi Francuzi uz još jednu lošu partiju došli do novog finala, čime bi fudbal još jednom pokazao svoju prevrtljivost, koja ga doduše i čini toliko dopadljivim.

Francuska – ekipa koja zna da pobeđuje

Nakon pet utakmica, 480 minuta fudbala, brojnih promena i pokidanih živaca Didijea Dešana – Francuska je uspela da se domogne polufinala, postigavši samo tri gola.

Dva su bili autogolovi, dok je jedan postigao Mbape sa bele tačke. Za osam sati, uglavnom jako lošeg fudbala, nijedan igrač Francuske, vicešampiona sveta, nije postigao gol iz igre.

Šansi je ruku na srce bilo, ali su one uglavnom bile produkt individualnih kvaliteta Mbapea, Dembelea i Barkole. Taktički je to delovalo izuzetno siromašno, osim ako taktika nije oslanjanje na odbranu, široka pluća veznog reda i sreću.

Zna Dešan kako se osvajaju velika takmičenja. Osvajao ih je uostalom i kao igrač i kao trener. Jasna je i njegova namera da se osloni na brzinu i prodornost u napadu, kao i na snagu i izdržljivost u odbrani. Opravdanje se može pronaći i u izostanku pravog plejmejkera, zbog čega je selektor "trikolora" posegao za nekonvencionalnim rešenjem.

Ngolo Kante je tokom najvećeg dela turnira igrao na poziciji prednjeg veznog, zbog čega je očekivano trpela kreacija, ali se pojačao presnig. U takvim okolnostima, jasno je zbog čega igra Francuske nije tečna i lepršava, ali se benefiti mogu primetiti na drugoj strani terena.

Francuzi jesu postigli samo tri pogotka, ali su primili tek jedan i to sa penala. Imali su i ubedljivo najteže rivale u nokaut fazi, a mreže iza leđa Majka Menjona su ostale netaknute. Kada se Kanteu pridodaju Aurelijen Čuameni i Eduardo Kamavinga, jasno je zbog čega su se francuski protivnici toliko mučili da dođu do gola.

Pokušavali su mahom preko bokova, po kojima deluju nešto ofanzivniji Teo Ernandez i Žil Kunde, ali je većina centaršuetva nailazila na Vilijama Salibu i Dajoa Upamekana koji su do sada bili besprekorni.

Jasno je da će Francuska na isti način pokušati da neutrališe i Španiju i da će se uzdati u jedan momenat genijalnosti svojih napadača kako bi se domogla novog finala velikog takmičenja.

Dešan ima priliku da postane jedini čovek koji je osvajao Svetsko i Evropsko prvenstvo i kao igrač i kao trener, a zato će mu biti potrebna bolja realizacija fudbalera koji su mu doneli velike uspehe u prošlosti.

Engleska – rob Sautgejtove nestručnosti

Razočaranje. Prava reč za sve što je Engleska prikazala na takmičenju na koje je došla kao najveći favorit, u potrazi sa osvetom.

U poslednjih 20 godina Englezi nisu u jačem sasavu stigli na neko Evropsko prvenstvo, računajući i prethodni turnir na kom su bili domaćini i kada su poklekli nakon penala u finalu.

U Portugaliji 2004. godine, kao i uostalom na svim velikim takmičenjima iz tog perioda, koštalo ih je veliko klupsko rivalstvo i nešto lošiji međuljudski odnosi. U poslednjih osam godina, koštao ih je loš trener.

Fudbaleri koji igraju u najjačim evropskim ekipama, u kojima imaju vodeće uloge, i koji pod boljim trenerima izgledaju nedodirljivo – pod Sautgejtom izgledaju kao razbijena banda, bez plana i sistema.

Osim u uvodnim delovima susreta protiv Srbije i Danske, Englezi su još samo u završnicama mečeva sa Slovačkom i Švajcarskom – kada ih je situacija na to primoravala – delimično izgledali kao tim koji ima kvalitet da osvoji Evro.

Pet odigranih utakmica nije bilo dovoljno Sautgejtu da napravi bilo kakav plan igre i način na koji bi njegova ekipa ugrozila protivnike. Iznenađenje u vidu Trenta Aleksander-Arnolda na poziciji zadnjeg veznog ispostavilo se kao fijasko, a osim toga, nekadašnji reprezentativac je jedinu doslednost pokazao prilikom odabira formacije i prvih 11 koji mu nisu mnogo toga doneli.

Jasno je i Sautgejtu da ne može više da se pravda "uspesima" iz prošlosti i "dobrim" plasmanima na prethodnim turnirima. Kroz iglene uši su se Englezi provukli protiv Slovačke, a ništa manje sreće nisu imali ni protiv Švajcarske. 

Nije se Sautgejt proslavio ni prilagođavanjem u toku utakmica, tokom kojih kao da je čekao da primi pogodak, kako bi na teren poslao svo raskošno naoružanje koje ima na klupi.

Uspeo je bivši igrač Aston vile da Kejna učini bezopasnim, Fodena neupotrebljivim i da pokraj terena deluje kao prosečni navijač koji sa nešto boljim mestom iščekuje individualna rešenja svojih zvezda.

Ukoliko magično ne pronađe način da igru svoje ekipe učini smislenijom, moraće da se uzda u sreću i naplatu izostanka iste u završnicama prethodnih prvenstava. Žreb mu je dodelio na papiru najlakšeg rivala u polufinalu, a Englezi će, doduše samo na tom istom papiru, imati ulogu favorita.

Holandija – potencijalno iznenađenje

Nekoliko dana pre početka šampionata, Holanđani su viđeni kao favoriti iz senke, koji bi svojim napadačkim pristupom i odsustvom prevelikih očekivanja mogli da naprave probleme najkvalitetnijim reprezentacijama.

A onda je u samo par dana Ronald Kuman zbog povreda ostao bez nekoliko važnih igrača i očekivanja su dodatno splasnula. Nisu pomogle ni promenjive igre u grupnoj fazi, koje su bile dovoljne samo za treće mesto.

Međutim, pomogao je ishod u grupi E, gde je Rumunija došla do prvog mesta, te su Holanđani izbegli Belgiju i bez problema opravdali ulogu favorita u osmini finala. Protiv Turske su se mučili, ali su nakon preokreta uspeli da nastave niz pobeda favorita i dođu do polufinala prvi put posle 2004. godine, kada ih nadigrala Portugalija.

Ono što su najavili u kvalifikacijama, Holanđani su ispunili u dosadašnjem toku prvenstva. Igrali su brzo i bili su efikasni, ostavljajući često svoju odbranu nezaštićenu. Postigli su devet i primili pet golova, te su njihove utakmice, za razliku od većine drugih na prvenstvu, uglavnom bile zanimljive za gledanje.

Kuman je ostao dosledan sistemu bez klasične devetke, u kom napadači često menjaju mesta, a Memfis Depaj otvara dosta prostora krilnim fudbalerima. Takva taktika se do sada pokazala uspešnom, naročito ako ste Kodi Gakpo.

Fudbaler Liverpula najbolji je strelac turnira sa četiri pogotka i sva je prilika da će ostati na prvom mestu i osvojiti zlatnu kopačku. 

Mogli su Holanđani da imaju i bolji golgeterski učinak, ali im je realizacija bila jedan od najvećih problema. Rešenje za tako nešto Kuman čuva na klupi, te se ne libi da posegne za Veghorstom kao klasičnom devetkom i promeni plan, ukoliko je rezultat nepovoljan. 

U svom jedinom susretu sa ekipama koje mogu da im pariraju kvalitetom, Holanđani su remizirali sa Francuzima. Sličan duel se očekuje i protiv Engleza, koji će se sigurno potruditi da što više umrtve igru i ne dozvole "lalama" da pronađu svoj ritam.

Iako im se daju najmanje šanse od svih preostalih ekipa, Holanđani imaju dovoljno kvaliteta da naprave iznenađenje i ponove uspeh iz 1988. godine.