Dnevnik humanitarnog konvoja

Dobrovoljci humanitarne organizacije «Solidarité Kosovo» započeli su spremanje zimskog konvoja za Kosovo još u septembru prošle godine. Pored Liona je iznajmljen magacin kapaciteta 140 kubnih metara, a potom je počelo prikupljanje materijala u Parizu, u Lionu i u južnoj Francuskoj. Ono što nije stiglo u robi kupljeno je doniranim novcem (u najvećoj meri sportska oprema). Na čelu «Solidarité Kosovo» nalazi se Arno Gujon, koji je redakciji Programa za dijasporu poslao dnevnik konvoja koji je lično napisao na srskom jeziku.

Dnevnik Arno Gujona

Rano ujutro, 26. decembra ekipa je spremna da krene na Kosovo. Naš konvoj se sastoji od tri kombija (po 12kubnih metara) i jednog automobila. Utovarili smo 36 kubnih metara materijala. Dug je put, i strogi su carinci. Bez problema prelazimo granice u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji.

Uveče, 27. decembra stižemo na carinu sa kosovske strane. Ne smemo da nastavimo put. Parkiramo vozila na carinski terminal. Tek sutradan, oko 11 sati ujutro možemo da carinimo robu i da uđemo na Kosovo.

Tada, na dan 28. decembra, imamo samo jednu ideju u glavi: da podelimo paketiće deci koja nas već čekaju u školama kod Kosovske Kamenice. Isti dan dostavljamo sportsku opremu džudo klubu Raniluga kod Kosovske Kamenice. Na Kosovu, među mladima, ima puno problema s alkoholom i drogom. Sport je jedini način da se ne uvuku u sve te probleme. Zato, naša organizacija pruža pomoć sportskim klubovima na KiM.

Posle posete enklave u kosovskom pomoravlju, krećemo u Gračanicu gde nas čeka naš prijatelj Bojan, đakon zaposlen u humanitarnoj kancelariji koju «Solidarité Kosovo» finansira pri raško-prinzrenskoj eparhiji. U magacinu kancelarije ostavljamo školski pribor i odeću koji će biti podeljeni u narednim danima najugrožnijim porodicama koje, na žalost, nemamo vremena da posetimo.

Obilazimo četiri enklave kod Prištine (Obilić, Brnjica, Laplje Selo, Crkvena vodica). Dajemo školski pribor učiteljicama, poklone deci i garderobu roditeljima. Imamo čast i zadovoljstvo da noćimo u konaku manastira Gračanice iz 14. veka.

"Spomenici" pored puta

Konvoj 30. decembra ide u Metohiju. Šokira nas ono što vidimo na putu između Gračanice i Peći. Svuda vidimo "spomenike OVK-a" - zapaljene kuće, srušene crkve... Realnost nas podseća da su Srbi živeli ovde, pre nego što su ih ektremisti oterali iz domova.

Sve što smo videli i čuli na Kosovu dotiče francusku ekipu koja nije mogla da zamisli da je situacija toliko teška i strašna za nealbansku populaciju.

Pre ulaska u manastir Visoki Dečani, prolazimo kroz ogroman punkt italijanskog KFOR-a. Ljubazni su prema nama, kao i prema monasima koje žive ovde, u "napetom regionu". Istovaramo materijal u Visokim Dečanima i prihvatamo poziv na ručak. Poseta Visokim Dečanima daje nam priliku da ponovo vidimo naše prijatelje monahe i da razgovaramo sa igumanom Savom o humanitarnim projektima.

Pre noći moramo da posetimo još tri sela kod Suvog Grla. Uzaludno, ne stižemo. Spavamo na selu Banja. U Banji delimo sportsku opremu za fudbalski klub koji radi sa malim sredstvima. Od patike do majica, ekipa je sada spremna da pobedi prventsvo Srbije!

Zima je uvek hladna na Kosovu, a ove godine, još hladnija! Na putu ka Crkolezu, sneg i led nas onemogućavaju da napredujemo. Stavljamo lance da bismo se približili selu. Isto se dešava u Suvom Grlu.

Izgubljeni manastir

Zbog nevremena kasnimo u odnosu na predviđeni raspored. Već je 31. decembar. Smrkava se u Metohiji. Krećemo ka Dragancu, manastiru izgubljenom u šumi kod Gnjilana, na istoku Kosova. Izgubljen je manastir, jeste, ali i Francuzi koji ne mogu da nađu odgovarajući put...

Posle pola sata lutanja, spazimo mali ledeni put koji vodi do manastira. Stavljamo lance na jedno vozilo koje smo ranije ispunili materijalom iz ostalih kombija. Stižemo u manastir. Nalazimo našeg starog prijatelja, privremenog igumana Ilariona, koji govori francuski možda i bolje nego mi. Iznenađen je što nas vidi, jer je pomislio da smo zbog noći i snega morali da se odreknemo ideje da dođemo. Ostavljamo u magacin preostali materijal. Monasi će kasnije podeliti ovu robu srpskom narodu iz okoline (oko 30 000 Srba).

Pre nego krenemo, Ilarion nas iznenada gađa grudvama. Potom, počinjemo smešnu bitku na snegu sa monasima. To pokazuje da su ovi ljudi puni nade i radosti uprkos strašnoj situaciji u kojoj žive. Polazimo sa osmehom iz manastira, svesni da smo počeli doček nove godine na najbolji način!

Krećemo za Francusku 1. januara 2012. Sećanja na trenutke koje smo doživeli ovih dana na Kosovu greju naša srca kao nikad. Lakim koracima ostavljamo naše prijatelje. Zaklinjemo se da ih nećemo zaboraviti, i da ćemo i dalje dolaziti na ovu voljenu zemlju, koja je sada i deo našeg srca.