Литература у изолацији - година гласног ћутања 2020.

Иако се много говори и прича, пре свега о зарази која се шири и мења лице света, ћутање оних који се баве уметношћу, а посебно књижевношћу постаје све гласније.

Од буке дневних извештаја, бројева болесних и несталих, од хистерије медија и социјалних мрежа, од трке фармацеутских концерна за зарадом, а можда и леком, не чује се и не пробија готово ни једна друга реч, мисао, идеја, не чита се, не пише се, не игра се, не сусрећу се уметници, не купују се и не продају књиге, не иде се у позоришта ни у библиотеке, све је стало, па и писана реч.

И суштинско питање - који је смисао писања, смисао књижевности, oтвара се по ко зна који пут, на нови начин, на тежи начин. Питање, на које и овако нема правих одговора. То је слика Европе и целог света. Парализа. Стоји се, ћути и чека. Углавном.

Ипак, знамо да је књижевност жилава сорта, да хоће да преживи и ратове и непогоде и диктатуре и периоде лудила, па и заразе и пандемије, као што је ова. Нађу се они, довољно гласни, довољно љути, довољно вредни или довољно очајни, који се не обазиру на ово време и болештину која тренутно влада. Уосталом , живот се не може зауставити, самим тим ни уметност, ни књижевност. Многи аутори управо „корону" и све око ње виде као неку врсту инспирације и мотивације, па и издавачи и књижари налазе начине и путеве да дођу до читалаца.

Магична реч, барем на немачком говорном подручју, је „онлајн" (Онлајн је англицизам релативно новијег датума који још не бележе сви релевантни правописни приручници. Његово значење може бити: 1. умрежен, повезан са централним рачунаром; 2. који тренутно ради на интернету (Клајн, Шипка, 2007).) Наравно, у међувремену је ово значење много шире и глобалније, па и српском читаоцу јасније.

Све је „онлајн": купопродаја свега, па и књига, књижевни сусрети и књижевне вечери, актуелна и друга периодика, умрежени су сви који могу, а главне улоге имају пошта и друге доставне службе, као и свеприсутни портал продаје свега и свачега „Амазон", који је како се чини, један од главних профитера ове кризе.

Ипак и локалне књижарнице, које су се на време прилагодиле, успевају да преживе.
Берлински Тагесшпигел пише да је потражња „одређених" књига, које имају неку везу са овом светском заразом, драстично порасла: Камијева „Куга", Бокачов „Декамерон", „Смрт у Венецији" Томаса Мана, уопште - књиге које се на директан или индиректан начин баве пошашћу, готово су нестале из књижара и библиотека. Што „онлајн", што у периодима отварања, када се могло нешто и радити.

С друге стране, нашли су се аутори који се активно и креативно, па и успешно баве својим искуствима у овом периоду, или су окренути перспективама будућности и времену после короне.

Бечки портал Vienna.at издваја три занимљиве књиге које су добар пример за актуелну литерарну продукцију у Аустрији. Ево и наслова, који довољно говоре:

- „Корона-ништа више неће бити као пре" Соње Шиф (Sonja Schiff (Hrsg.): „Corona - Nichts wird mehr sein wie es war. 17 Geschichten, die jetzt Mut machen". 80 Seiten. story.one publishing, 2020.)

- Затим „Снага и инспирација за ова времена" бившег политичара Матијаса Штролца (Matthias Strolz: "Kraft & Inspiration für diese Zeiten". 80 Seiten. story.one publishing, 2020.)

- Као и занимљиви поглед у будућност истраживача Матијаса Хоркса, „Будућност после Короне " (Matthias Horx: "Die Zukunft nach Corona. Wie eine Krise die Gesellschaft, unser Denken und unser Handeln verändert". 144 Seiten. Econ Verlag, 2020.

Углавном, чини се извесним да се будућност главног тока европске књижевности сада налази управо негде између ове две крајности - обузетости садашњим, будућим и прошлим духовима времена корона - кризе, као и новим путевима везе између књиге и купца, аутора и читаоца, били они онлајн или другачији - ваља нам се припремити за ново „посткоронарно" време.

А то време нас озбиљно приближава утопији Луиса Борхеса, његовој причи „Вавилонска библиотека"  у којој је свемир замишљен у облику огромне библиотеке, која садржи све могуће књиге, икада написане. Само - због огромне количине информација, све књиге су потпуно бескорисне за читаоца, што библиотекара води у суицидални очај.

На шта вас то подсећа?