Nil Postman: Medij kao metafora i epistemologija (1)

Knjiga Zabavljanje do smrti, čije je prvo izdanje objavljeno pre četiri decenije (1985), jedno je od najuticajnijih i najčitanijih Postmanovih dela, koje do danas, izuzimajući zaključno poglavlje „Hakslijevsko upozorenje”, nije prevedeno na srpski. Ovom prilikom nudimo prevode prva dva poglavlja knjige, teorijskog karaktera: „Medij je metafora”, koje možete pratiti 30. juna i 1. jula, i „Medij kao epistemologija” (2. i 3. jula).

Prema Postmanovim rečima, „ova knjiga je istraživanje i lament nad najznačajnijom američkom kulturnom činjenicom druge polovine XX veka: slabljenjem i opadanjem doba tipografije i usponom doba televizije. Ovaj prelaz je dramatično i nepovratno promenio sadržaj i značenje javnog diskursa, budući da dva medija koji se toliko razlikuju ne mogu da prihvate iste ideje. Kako uticaj štampe bledi i nestaje, tako sadržaj politike, religije, obrazovanja i bilo čega drugog što se tiče javnosti mora da se promeni i preinači na način koji je najprikladniji za televiziju”. Drugim rečima, različiti oblici naših medija stvaraju posebne metafore pomoću kojih nenametljivo ali izuzetno snažno nameću svoje posebne definicije stvarnosti: bilo da je reč o usmenom govoru, štampanoj reči ili televizijskoj kameri, naše medijske metafore klasifikuju naš svet, sekvenciraju ga, kadriraju, uvećavaju ga ili smanjuju, boje i obrazlažu njegovu suštinu. U tom smislu, medij se mora posmatrati i kao posebna epistemologija.

Analizirajući promenu medijske metafore koju je u Americi – i mnogo šire, naravno – izazvala dominacija televizije, Postman konstatuje da je pod njenim uticajem javni diskurs „usahnuo, smežurao se i postao apsurdan”, upozoravajući, ipak, da tu nije reč ni o kakvoj elitističkoj pritužbi protiv „smeća” na televiziji. On piše: „[K]ulturu ne merimo prema njenoj proizvodnji neprerušenih trivijalnosti, već prema onome za šta ona tvrdi da je značajno. U tome je naš problem, jer je televizija najtrivijalnija i stoga najopasnija kada su njene aspiracije visoke, kada sebe predstavlja kao nosioca važnih kulturnih konverzacija. Ironično je što intelektualci i kritičari neprestano pozivaju televiziju da bude upravo to. Nevolja s takvim ljudima je u tome što televiziju ne shvataju dovoljno ozbiljno. Jer, kao i štamparska presa, televizija nije ništa manje nego filozofija retorike. Da bi se ozbiljno razgovaralo o televiziji, mora se razgovarati o epistemologiji. Svi ostali komentari su sami po sebi trivijalni.”

Prevod s engleskog: Milica Jeremić
Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednici: Tanja Mijović i Predrag Šarčević