Kompozitor meseca

Proleće 1900. godine Jan Sibelijus je proveo na turneji sa Robertom Kajanusom i njegovim orkestrom predstavljajući publici u Stokholmu, Kopenhagenu, Hamburgu, Berlinu i Parizu svoja ostvarenja, među kojima i revidiranu verziju Prve simfonije, koja je na svakom od koncerata toplo primljena. Upravo je izuzetna recepcija ovog dela bila motivacija kompozitoru da i tokom porodičnog putovanja u Italiju, u Rapalo, započne rad na partituri svoje Druge simfonije, inspirisane sudbinom naslovnog junaka Mocartove opere Don Đovani. I ovo delo je sa velikim uspehom premijerno izvedeno 8. marta u Helsinkiju, a reči kritičara koji su prisustvovali bile su pune hvale. Između ostalih, Oskar Merikanto, finski kompozitor i pijanista, istakao je da je Sibelijusova Druga simfonija prevazišla čak i njegova "najsmelija očekivanja", dok ju je kritičar Evert Katila ocenio kao "apsolutno remek-delo". Nakon ovih trijumfa, 1904. godine Sibelijus je od Švedskog pozorišta dobio porudžbinu da komponuje muziku za scenski komad Peleas i Melisanda, simbolističke drame Morisa Meterlinka iz 1893. godine, koja govori o zabranjenoj, osuđenoj ljubavi naslovnih junaka. Sibelijusovo ostvarenje premijerno je, kao 'pozorišni događaj godine', izvedeno na predstavi 17. marta 1905. u Finskoj, a tom prilikom i sam je dirigovao orkestrom. Potom je partituru preoblikovao kao svitu u devet stavova i označio brojem 46 u svom opusu, a delo je vremenom postalo jedno od njegovih najpopularnijih koncertnih ostvarenja. Novembra 1905. godine prvi put je otputovao u Englesku, gde je u Liverpulu dirigovao svoju Prvu simfoniju i simfonijsku poemu Finlandija, a ova dela dočekao je krug njegovih poštovalaca, među kojima su bili Grenvil Bentok, Henri Vud i Ernest Njuman.

Po povratku u Finsku, Sibelijus je komponovao Violinski koncert u de molu, opus 47 i posvetio ga nemačkom violinisti Viliju Burmesteru, koji je trebalo delo da izvede u Berlinu. Kako je usled finansijskih problema bio sprečen da otputuje u Berlin, a Burmester nije bio u mogućnosti da dođe u Finsku, Sibelijus je odlučio da za premijeru angažuje Viktora Novačeka, profesora violine na tadašnjem helsinškom Institutu. Originalna verzija dela predstavljena je 8. februara 1904. godine. Međutim, kako je kompozitor partituru završio tek nekoliko dana pre premijere, Novaček nije imao dovoljno vremena da se pripremi, premijerno izvođenje Koncerta nije imalo uspeha. Uvidevši nedostatke, prvenstveno one koje su se odnosile na solističku deonicu, Sibelijus je načinio novu verziju dela, koja je premijerno izvedena 19. oktobra 1905. godine. Tom prilikom Rihard Štraus je dirigovao Berlinskim dvorskim orkestrom, a kao solista nastupio je Karl Halir, koncertmajstor ovog ansambla, ponovo kao zamena Viliju Burmesteru, sprečenom i ovog puta da nastupi. Izvori ističu da je Burmester bio izuzetno uvređen što nije svirao na premijeri, da više nikada nije hteo da izvodi ovo delo.

Nakon što je početkom 1906. godine proveo nekoliko meseci u Parizu, Sibelijus se vratio u Finsku, gde je izgradio kuću na svom imanju u Jervenpeu, u blizini Helsinkija, i sklopio prijateljstvo sa umetnicima lokalne zajednice među kojima su bili slikari Peka Halonen i Ero Jarnefelt, kao i pisac Juhani Ano.  Jedno od prvih dela nastalih u ‘novom domu‘ bila je i simfonijska poema Pohjolina kći, opus 49, zasnovana na ženskom liku iz epa Kalevala, „prelepoj ćerki Severa", koju je kompozitor premijerno izveo sa Orkestrom pozorišta Mariinski u Sankt Peterburgu, decembra 1906. godine.

 Urednica Irina Maksimović Šašić