Smanjuje li nam se zaista ionako kratak raspon pažnje

Pre skoro deceniju, članak u magazinu Tajm postao je viralan kada je objavljeno da ljudi imaju kraći raspon pažnje od zlatne ribice – u proseku samo osam sekundi.

Iako je ovo netačno (tvrdnje autora zasnovane su na malom uzorku veb-korisnika i trenutno je nemoguće izmeriti raspon pažnje zlatne ribice), zapažanja o našim iskustvima, povećanje stope dijagnoze ADHD-a (hiperaktivni poremećaj nedostatka pažnje) i nastavnici koji upozoravaju na sve veću nesposobnost učenika da se fokusiraju, mogu nas navesti da verujemo da je naša pažnja ugrožena u doba digitalnih informacija. A šta nauka kaže na ovu temu?

Šta je uopšte raspon pažnje?

Uopšteno govoreći, pažnja se odnosi na usmeravanje naše svesti. U našoj svesti možemo istovremeno da zadržimo određenu količinu informacija, tako da to podrazumeva fokusiranje ograničenog kognitivnog resursa na određeni stimulans ili više njih, dok se drugi isključuju.

Pažnja je koncept koji podrazumeva više aspekata, ali kada govorimo o rasponu pažnje, generalno mislimo na „održivu pažnju“ ili „istrajnost pažnje“. Ovo je dužina vremena u kojoj možemo da usmerimo našu svest na dati stimulans – zadatak, objekat, ideju ili čak osobu i to bez gubljenja fokusa.

Da li se naš raspon pažnje zaista smanjuje?

Iako postoji ogroman jaz u znanju kada je u pitanju merenje raspona pažnje tokom vremena, posebno kod onih u peridu koji prethodi tinejdžerskom dobu i adolescenata, rad doktorke Glorije Marks, autorke knjige Raspon pažnje (Attention Span, 2023) nudi izvestan uvid.

Istraživanje dr Marks pokazuje da se u proseku dužina vremena zadržavanja ljudi na jednom ekranu računara pre nego što pređu na drugi smanjila sa 2,5 minuta na 47 sekundi u poslednje dve decenije.

U drugoj studiji, u kojoj je korišćena tehnologija snimanja ekrana za analizu vremena provedenog ispred ekrana mobilnog uređaja, istraživači sa Državnog univerziteta Pensilvanije i Univerziteta Stanford otkrili su da je medijalni broj puta upotrebe telefona kod učesnika 228.

Štaviše, u proseku je svaka sesija trajala samo 10 sekundi. Ovi brojevi nam daju naznake šta se dešava sa našom pažnjom. Iako je iz ovog istraživanja teško definitivno reći da li se naš raspon pažnje zapravo smanjuje, neke zaključke možemo izvući.

Kada je naša pažnja poremećena, naša sposobnost učenja je narušena jer novi objekat našeg fokusa ometa memorijsko kodiranje, što je način na koji čuvamo informacije u memoriji. Kodiranje zahteva dovoljno angažovanja oko datog objekta da bi se te informacije premestile iz kratkoročne memorije u dugoročnu memoriju, tako da ako se stalno bavimo novim stvarima tokom ovog procesa, naše angažovanje – a samim tim i naše učenje – pati.

Naši kognitivni resursi su ograničeni, pa iako možda mislimo da obavljamo više zadataka dok radimo i odgovaramo na tekstualne poruke u isto vreme, mi zapravo samo brzo prelazimo sa zadatka na zadatak, dok prethodni privremeno pauziramo.

Prebacivanje na drugi zadatak ima visoku cenu. Dr Marks procenjuje da nam je u proseku potrebno 25 minuta da se vratimo prvobitnom zadatku kada smo prekinuti.

Marksova nudi analogiju sa belom tablom: kada započnemo zadatak, prikupljamo informacije koje su nam potrebne za taj zadatak na našoj internoj beloj tabli, što je ograničen prostor koji imamo za našu radnu memoriju. Kada nas nešto prekine ili kada se prebacimo na neki drugi zadatak, moramo da izbrišemo sve i ponovo ispunimo tablu informacijama potrebnim za novi zadatak, a zatim da je izbrišemo i ponovo ispišemo da bismo se vratili prvobitnom zadatku, i tako redom dok ne završimo oba zadatka. To jest, sve zadatke.

Što više moramo da pišemo i brišemo po našoj tabli, to je veća cena kognitivnih resursa i manje smo fokusirani ili produktivni.  

Na našu pažnju utiče naše okruženje. To je dobro poznato onima koji žele da ih primetimo u doba ekonomije pažnje. Od tih 228 puta koliko su ljudi puta posegnuli za svojim telefonima u studiji naučnog tima iz Pensilvanije i sa Stanforda, 34 odsto vremena posvetili su društvenim mrežama.

Postoji dobar razlog za ovo – poznat kao dopaminska petlja društvenih medija. Obaveštenja (poznatija kao notifikacije) aktiviraju nagrađivanje u našem mozgu, oslobađajući dopamin (neurotransmiter „zadovoljstva“) i motivišu nas da se vraćamo po još u cikličnoj petlji.

Zbog toga ćete možda osetiti potrebu da proverite svoj telefon čak i ako niste primili obaveštenje – vaš mozak traži taj dopamin.

Kako možemo da povećamo raspon pažnje?

Iako na našu pažnju može uticati doba informacija u kojem živimo, važno je prepoznati da je na kraju ipak na nama da odaberemo kako ćemo usmeriti svoj fokus.

Stoga je bolje postaviti pitanje – Kako možemo imati veću kontrolu nad našom pažnjom?

Obratite pažnju na pažnju

Postoje neki dokazi koji ukazuju na to da se raspon pažnje u proseku smanjuje, ali to može reći više o našim okruženjima koja se razvijaju nego o našoj stvarnoj sposobnosti da zadržimo pažnju. Iako postoje stvari zbog kojih je manje ili više teško da ostanemo fokusirani, na kraju krajeva, mi imamo moć nad načinom na koji odlučujemo da usmerimo svoju pažnju.

Za one koji su zabrinuti, postoje dokazani načini za poboljšavanje kontrole nad našom pažnjom, a trebalo bi podržati u tome i one koji su od početka života u kontaktu sa digitalnim prostorima.