Зашто су сви забринути због недостатка пажње и како да поправимо концентрацију

Стопа дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности је у порасту у Сједињеним Државама, а објаве на Тик-току и другим платформама друштвених медија убедиле су још више људи да имају проблема с пажњом. Чак и међу људима који нису тражили медицинску помоћ, чини се да постоји осећај – вероватно појачан редовним студијама о смањењу распона пажње – да је фокусирање све теже. Недавно истраживање у Великој Британији показало је да око половине одраслих мисли да им је распон пажње све краћи, а многи наставници кажу да се иста ствар дешава и са децом.

Адам Браун, ко-директор Центра за пажњу, учење и памћење на Универзитету „Св. Бонавентура“ у Њујорку, каже да постоји добар разлог за забринутост. По његовом мишљењу, недостатак пажње је достигао ниво „епидемије“. Али има и добрих вести, додаје. То је епидемија коју можемо да преокренемо.

Савремени поглед на стари проблем

Ометање пажње није ништа ново. Фокус природно расте и опада у зависности од низа фактора, од тога колико је неко спавао претходне ноћи до тога колико је заинтересован за задатак. Али „коктел“ анксиозности својствен савременом начину живота може довести до посебно снажног попуштања пажње, каже Сиблијева.

Већина људи без хроничних проблема са пажњом вероватно би могла прилично добро да се усредсреди ако би добили задатак у тихој, празној просторији – али вероватно би имали лошије резултате ако би урадили исти задатак у просторији у којој људи причају и свира музика. У савременом животу, каже Сибли, ми у суштини све време живимо у просторији пуној сметњи, захваљујући све захтевнијим потребама посла и живота код куће, друштвеним стресорима попут пандемије и сталном искушењу мобилних телефона, друштвених медија и интернета.

Екрани представљају јединствено минско поље ометања, са својим сталним протоком обавештења и информација – а они су намерно тако пројектовани, каже Глорија Марк, професорка информатике на Универзитету Калифорније, и ауторка књиге Attention Span: A Groundbreaking Way to Restore Balance, Happiness and Productivity. У својој сржи, интернет је направљен тако да користи начин на који људи размишљају, каже професорка Марк, тако да није изненађење што људе привлачи. „Није тајна само у чињеници да постоје алгоритми који привлаче нашу пажњу, већ и тај осећај да морамо да одговоримо, морамо да проверимо."

Људски мозак жели новост, узбуђење и друштвену повезаност, а уређаји удовољавају тим жељама. Провера обавештења које трепери на екрану може да обезбеди мали удар допамина, стварајући осећај награде који вас тера да се враћате по још.

Када се препустите искушењу и прекинете рад да проверите свој телефон, ваш мозак такође мора да промени брзину да заустави оно што је раније радио и пређе на нови задатак, објашњава Браун. Овај процес негативно утиче на укупну брзину и квалитет вашег рада у кратком року, показују истраживања, а дугорочно, „што се више бавите пребацивањем са задатка на задатак, то ваш мозак више жели да лута и тражи ту нову ствар“, додаје Браун.

Другим речима, мозак нам се навикава на сталне промене и упушта се у њих по навици – стога није чудно што стално проверавате свој телефон чак и док гледате своју омиљену телевизијску емисију.

Заиста, истраживање проф. Глорије Марк потврђује да се све више предајемо дигиталном искушењу. Почетком двехиљадитих, она и њен тим су пратили људе током коришћења електронских уређаја и бележили сваки пут када се њихов фокус помери на нешто ново. То се дешавало отприлике сваких два и по минута, у просеку. У недавном поновљеном истраживању, каже она, просек је пао на око 47 секунди.

Проблем можда није трајан

Упркос привлачности технологије, Барбара Шин-Канингем, директорка Института за неурологију на Универзитету Карнеги Мелон, каже да није уверена да губимо способност да се фокусирамо. Уместо тога, каже она, користимо уређаје управо на начин на који технолошке компаније желе од нас. Стално. „Нисам сигуран да то мења начин на који наши мозгови функционишу“, каже Шин-Канингем.

Заиста, тешко је објективно утврдити колико неко може да одржи пажњу и како се она мења током времена. Чак су и дијагностички критеријуми за АДХД – значајни и хронични проблеми пажње који ометају нечији свакодневни живот – донекле субјективни. Међу људима који не испуњавају те критеријуме, слика је још мрачнија.

Један чланак из часописа из 2016. довео је у питање широко распрострањене претпоставке о пажњи, као што је да студенти могу да се усредреде на предавање само 10 до 15 минута. Након прегледа литературе, аутор Нил Бредбери, професор на Универзитету за медицину и науку „Розалинд Франклин“ у Илиноису, пронашао је неколико студија које су објективно показале да студенти имају ограничену способност фокусирања. Многа истраживања користе облике понашања – као што је узимање белешки или врпољење – као замена за пажњу, каже Бредбери, али понашање није нужно исто што и сам фокус.

„Заиста не постоји добра дефиниција шта значи пажња“, каже Бредбери. „Ако немате добру дефиницију са којом се сви слажу, заиста је тешко доћи до тога како да је измерите, јер заиста не знате шта мерите.“

У многим случајевима, каже Бредбери, чини се да способност ученика да обраћају пажњу зависи од тога колико им је занимљива материја коју уче и колико је добро представљена, што чини мерење њихове инхерентне пажње тешким и „мало бесмисленим".

Истраживања такође показују да окружење има значајан утицај на пажњу, каже Сибли, што сугерише да променом окружења може да се побољша фокус.

Како да вратите фокус

За људе са озбиљним, хроничним проблемима фокуса, те модификације могу укључивати рад са стручњаком за ментално здравље и/или узимање лекова. Али већина људи који имају повремене проблеме са концентрацијом могу сами да пораде на томе.

По Брауновом мишљењу, постоји једна основна ствар важнија од било које друге: „Уклоните уређај. У тренуцима када треба да се концентришете, узмите тај уређај и оставите га што даље од себе.“ Окретање телефона лицем надоле није увек довољно; истраживања говоре да док год нам је телефона у видном пољу биће нам отежано фокусирање, а зујање само једног обавештења може потпуно да уништи концентрацију.

Такође је важно научити како да се се понашате у близини екрана, а да му не дозволите да вам поремети концентрацију. Овај процес се углавном своди на мишићну меморију. Као што смо навикли да стално проверавамо свој телефон, можемо да изградимо навику да не гледамо све време у њега, каже Браун. 

Такође је важно да процените своје приоритете и усмерите своју енергију тамо, уместо да покушавате да поделите своје ограничено време и пажњу у милион праваца, напомиње проф. Сибли.

„Пажња је усмерена ка циљу“, слаже се Глорија Марк. Њено истраживање је показало да људи истрајавају на одређеном задатку, ако их редовно подсећају шта желе да постигну. Нешто крајње нискотехнолошко, као што је цедуљица на којој ћете написати свој циљ и оставити је у видном пољу, може бити од велике помоћи, каже професорка.

Маркова такође препоручује да визуелизујете како желите да изгледа ваша блиска будућност и да то користите као мотивацију у садашњем тренутку. Ако можете јасно да замислите како би било лепо завршити посао до 17 часова, а да затим одете у шетњу са пријатељима, можда ћете бити концентрисанији током уобичајеног поподневног пада енергије. Довољно спавање, редовне паузе и провођење времена напољу такође су од помоћи.

„Ако знамо шта се дешава, онда можемо предузети мере да помогнемо нашој пажњи и памћењу“, наглашава Браун. „То не само да је могуће, већ је и оствариво – али је и напорно.“