Врхунски спортисти поседују тајну вештину због које делују као суперљуди

Ако пажљиво погледамо гол канадске хокејашке суперзвезде Конора Мекдејвида у продужетку сусрета са екипом САД на турниру "4 Nations Face-Off" прошлог фебруара, приметићемо да је пак био на његовом штапу тек делић секунде, да су се одбрамбени играчи другог тима приближавали, али да је Конор ипак некако пронашао простор за погодак који нико други није видео.

Будући да се професионални хокејаши враћају на лед на Зимским олимпијским играма у Италији, Канађани могу очекивати још оваквих ситуација. Све више истраживања сугерише да се ови тренуци боље разумеју не само као физички подвизи, већ и као когнитивни.

Све већи број истраживања сугерише да је група способности познатих као перцептивно-когнитивне вештине кључни диференцијатор. То је ментална способност да се из мешавине призора, звукова и покрета ишчупа одлука у делићу секунде.

Ове вештине омогућавају врхунским спортистима да скенирају хаотичну сцену, одаберу праве знакове и реагују пре него што било ко други види прилику. Укратко, они не само да се крећу брже, већ и виде паметније.

Како се спортисти сналазе у визуелном хаосу

Један од начина на који истраживачи проучавају ове способности јесте кроз задатак познат као праћење више објеката (multiple-object tracking), који подразумева праћење неколико покретних тачака на екрану, док се игноришу остале. Праћење више објеката је метода која се често користи у истраживањима визуелне пажње и визуелно-моторне координације.

Праћење више објеката оптерећује пажњу, радну меморију и способност сузбијања ометања. То су исти когнитивни процеси на које се спортисти ослањају да би препознавали и тумачили туђе акције и предвиђали кретање у реалном времену.

Није изненађење да врхунски спортисти поуздано надмашују у овом задатку оне који се не баве спортом. На крају крајева, препознавање и тумачење акција, праћење играча и предвиђање кретања зависе од управљања визуелним хаосом.

Међутим, треба нагласити да није све тако једноставно. Одлично праћење више објеката неће изненада омогућити некоме да предвиди акцију попут Мекдејвида или да пројури поред дефанзивног играча попут Мари-Филип Пулен, капитенке канадске женске хокејашке репрезентације.

Савладавање једне вештине не преноси се увек на целокупан учинак у стварном свету. Истраживачи често описују ово ограничење као „проклетство специфичности“.

Ово ограничење поставља питање о томе одакле заправо долази ментална предност спортиста. Да ли људе са изузетним перцептивно-когнитивним способностима привлаче брзи спортови или их године искуства временом изоштравају?

Докази указују на то да је одговор, вероватно, и једно и друго.

Да ли се са тим родиш или мора да се вежба?

Врхунски спортисти, они који раде у радарској контроли, па чак и играчи акционих видео-игара – то јест они који рутински прате динамичне сцене које се брзо мењају – константно надмашују почетнике у перцептивно-когнитивним задацима.

Истовремено, они такође имају тенденцију да брже уче ове задатке, што указује на потенцијалну улогу искуства у усавршавању ових способности.

До предности код врхунских спортиста изгледа не мора да доводи то што неки усвајају више информација, већ то што брже извлаче најрелевантније информације. Ова ефикасност може смањити њихово ментално оптерећење, омогућавајући им да под притиском долазе до паметнијих одлука и да их доносе брже.

Неизвесност око тога како најбоље унапредити перцептивно-когнитивне вештине је такође разлог зашто би требало да будемо опрезни према такозваним програмима „тренинга мозга“ који обећавају побољшање фокуса или брзине реакције.

Маркетинг је често убедљив, али докази о широким, стварним бенефитима су далеко мање јасни.

Вредност перцептивно-когнитивног тренинга није оповргнута, али није довољно ригорозно тестиран у стварним спортским окружењима да би пружио убедљиве доказе. Међутим, до данас, задаци који укључују перцептивни елемент, као што је праћење више објеката, показују највише потенцијала за успешност.

Вежбање перцептивно-когнитивних вештина

Истраживачи и практичари још увек немају јасан став о најбољим начинима за увежбавање перцептивно-когнитивних вештина или како осигурати да се напредак у једном контексту пренесе у други. То не значи да је когнитивни тренинг узалудан, али значи да морамо бити прецизни и да начин на који му приступамо буде заснован на научним доказима.

Истраживања, међутим, указују на неколико фактора који повећавају вероватноћу преноса у стварни свет.

Тренинг је ефикаснији када комбинује високе когнитивне и моторичке захтеве, захтевајући брзе одлуке под физичким притиском, а не изоловане менталне вежбе. Изложеност различитим стимулусима је такође важна, јер ће резултат бити мозак који може да се прилагоди, а не само да понавља научено.

Коначно, ако услови у којима се одвија тренинг подсећају на акције самог спорта, постоји већа вероватноћа да ће се доћи до вештина које ће остати и након тренинга.

Изазов је сада превођење ових увида из лабораторије у практична окружења за тренинг. Пре него што се веће суме инвестирају у нове перцептивно-когнитивне алате за тренинг, тренери и спортисти морају да разлуче шта је заиста ефикасно, а шта је само високотехнолошки плацебо.

За сада, то значи увежбавање перцептивно-когнитивнин вештина треба да буде допуна спортски специфичном тренингу, а не замена. Увиди ће такође доћи из ближе сарадње истраживача, спортиста и тренера. Међутим, постоје они који заговарају укључивање перцептивно-когнитивних задатака као процене „осећаја за игру“ играча како би скаути лакше донели одлуке.

Права тајна другачијег сагледавања игре, дакле, није само у већим мишићима или бржим рефлексима. То је оштрији ум, а разумевање како он функционише могло би да промени начин на који размишљамо о учинку, како на леду тако и ван њега.