Na jezeru Tana - monasi nose papuče od automobilskih guma a sahrana ne biva bez pevanja i pucanja

U gradiću Gorgora jedva sam pronašao ribara koji je prihvatio da se sa mnom otisne na pučinu po ostrvima na severu jezera. Zove se Zelalem, što znači večan. Nema ni dvadeset godina, a već je preko glave preturio mnogo toga, život ga nije mazio. Majka mu je preminula, a otac mu je teško oboleo. Sam se stara o bolesnom ocu i petoro braće i sestara. Položio je lokalni kurs za vodiča i kune se da se neću pokajati ako ga unajmim. Duhovit je i neprekidno nasmejan. Šale kao da izviru iz vedrine njegovog lica i zaraznog smeha, pa se smejem i kada ga slabo razumem.

Posle četrdeset i pet minuta plovidbe po mirnoj maslinastozelenoj vodi, doplovismo do ostrva. Fotografišem tablu sa natpisom, iako je na etiopskom, kako bi mi ostao zabeležen naziv manastira – Angara Teklehamanot, koji nije tako jednostavno zapamtiti.

Hajle Selasije i biblijska tri kralja

Tanke stabljike kaktusa pružaju se ka nebu kao ruka raširenih prstiju.

Monah razdrljene sive košulje, sa brojanicom oko vrata, plavom kapicom na glavi i kratkom belom bradicom naplaćuje ulaznicu. U prljavštini ispred plavih metalnih vrata, monah u turskom sedu detaljno razgleda novčanicu koju sam mu dao.

Pleteni krov od trske, slame i tankih stabala pravo je umetničko delo majstorskih ruku uvežbavanih vekovima, motiv lokalnog ponosa i glavni razlog što turisti izdaleka doplove baš do ove svetinje. Po zidovima nema fresaka, već samo nekoliko fotografija, odnosno reprodukcija ikona i jedna velika, sasvim očigledno nova tapiserija na kojoj su predstavljena biblijska tri kralja. Etiopljani veruju da je jedan od njih trojice bio njihov sunarodnik!

Zatičem starijeg monaha. Sasušeni prsti proviruju ispod tamnosmeđe odore prekrivene pohabanim žutim ćebencetom. Papuče su nevešto sklepane od ostataka automobilskih guma i jedva se drže oko nogu. Svaki komad odeće slikovito dočarava asketski život. Šturo mi objasni, jedva procedivši poneku reč, da je Hajle Selasije obnovio ovaj manastir, ali je ceo njegov stav ostavljao utisak kao da mu se sa strancem ne razgovara. Nastavlja molitvu očiju uprtih u nebo, sa brojanicom u rukama.

„On je bio ba'ataviˮ, došapnu mi Zelalem. To su monasi ili vernici koji odbijaju svaki kontakt sa drugim ljudima. Obično žive u divljini da bi bili nasamo sa Bogom. Ba'atavi čak i u crkve zalaze šunjajući se noću kroz žbunje, da ih niko ne primeti. Žive od bobica koje ubiraju u prirodi. Ponekad, kad obole, kao što je bio slučaj sa ovim čovekom, dođu do udaljenog manastira i tu provode ostatak života u molitvi. To nije obična molitva: tihi uravnotežen sveti glas njihove duše neprekidan je. Čak i dok jedu neprestano ponavljaju svete reči. Spavaju tek dva-tri sata i tvrde da molitve ne prekidaju ni u snu.

Kaktusi, bazaltne stene i pelikani

Dok smo se čamcem udaljavali od obale, zadivio me je pogled na ostrvo: niz visokih kaktusa visokih desetak metara uzdiže se iz crnih bazaltnih stena koje izgledaju kao da nikome ne bi mogle dati život, već jedino zadati bol svojim oštricama. Motorni čamac brekće, a vetar kao da pokušava da otkine crvenu tendu koja naš čamac štiti od upekle zvezde.

Kameni sprud nasred jezera naselio je narod Vejto. Nekoliko porodica živi na ostrvcetu manjem od fudbalskog igrališta. Nemaju struju, vodu piju direktno iz jezera, žive u kamenim zemunicama sa krovovima i vratima od slame. Njihove kuće podsećaju na domove praistorijskih ljudi. Na desetine tankvi (čamaca od trske) stoje uspravno kao strele, ostavljene da se suše. Preleće ih na stotine pelikana, čiji se zvuk razleže svud oko nas. Ribarske mreže vise sa drveća.

Nastavljamo plovidbu, a meštani nam mašu sa dugačkog starog zida, ostatka davnašnjih odaja etiopskih careva.

Dolazimo do ostrvceta na kojem se nalazi manastir Birgida Marjam. Iz žbunja me osmatra braonkasto-crna ptica dugog smeđeg repa.

Ulaz u crkvu se nalazi ispod ogromnog slamnatog krova koji se spušta skoro do poda, pa monasi ulaze povijeni. Čini se da je cela građevina džinovski slamnati šešir pod koji se treba zavući.

A pod tim džinovskim šeširom je oltar i svega nekoliko oslikanih mušema uokvirenih draperijama.

Vratismo se u gradić Gorgoru. Ribar me je poveo da posetim i treći manastir – Man Endaba. Prva crkva je od kamena sa ogromnom crvenom zavesom mesto vrata. Drugu, stariju, obnavljaju, pa mi sa ponosom pokazuju fotografije kako je ranije izgledala, kao i one na kojima se vidi zajednički trud i kako skoro svi meštani rade na izgradnji. Mršavi, izgladneli meštani, tankih koščatih nogu na kojima se jedva drže rukama čvrsto stežu lopate.

Pustu zemlju orodile su stabljike visokog kaktusa nalik stablu drveta sa mesnatim razgranatim krošnjama prepunim bodlji. Parče zaobljenog šupljikavog drveta okačeno o sasušeno stablo – to je crkveno zvono. Ispod njega blaženo spavaju dva velika psa.

„Dobro došao u manastir poznat po spasavanju pasa lutalicaˮ, kaže mi ključar, dok ispisuje priznanicu i naplaćuje ulaz. Sedi na betonskoj klupi pred crkvom u fluorescentno zelenoj prekrivci koja zaslepljuje oči. Tu je i nekoliko vernika, svi u šarenim prnjama koje liče na zavoje i ćebad. Monah se uvlači u fluorescentno ćebence kao da ima groznicu. Strelja me očima i stiska svoj štap.

Lavovi i krave s belim krilima

Monasi u jednoj ruci uvek drže krst, u drugoj palicu kojom lako mogu da udare turistu po glavi. Nije tajna da se to dešavalo, naročito ako im posetilac remeti mir. Još se prepričava kako su na poluostrvu Zege monasi bili grubi čak i prema caru kada im se njegovo ponašanje nije dopalo. Car se toliko rasrdio da je ceo grad u kojem su živeli sravnio sa zemljom.

„Dođi, posluži se našim hlebom, indžeromˮ, kažu i odmah navode cenu „samo dvadeset biraˮ (20 evrocenti). Monah sa crvenom kapicom na glavi uvijen u plavičasto ćebence donosi ovalni pleteni tanjir i posudu od rasečene tikve. Iznose preda me pregorelu indžeru: događa se i monahu da zaboravi da na vreme sa šporeta skloni ručak. U tikvi je sos koji podseća na sirovu krv: u njega treba da umačemo indžeru. Za piće nam daju kafu koju u plastične čaše sipaju iz blatnjavih baštanskih kanti. Kao da se plaše hladnoće, svi muškarci su zavijeni u šarene ćebiće različitih veličina i oblika, pa se čini kao da su iz kuća pouzimali čaršafe, stolnjake, tepihe i tako se utoplili.

Posle ručka me uvode u novu crkvu, gde su na freskama prikazane životinje-anđeli, na primer krave i lavovi sa belim krilima.

U manastirskoj riznici su glavni eksponat - čeljusti nilskog konja, koji žive u blizini.

Pravilno isečene cigle suše se na suncu. Načinjene su od blata pomešanog sa slamom i balegom, kako bi bile čvršće. To je najstariji građevinski materijal na svetu koji se u Etiopiji i danas masovno koristi, pa ga i monasi sami prave.

"Red je da se zapuca..."

Krenuo sam ka gradu, prolazeći pored groblja baš u trenutku kada je put ispunilo desetine, možda i stotine ljudi. U prvom redu desetak muškaraca drži puške u rukama i povremeno pucaju u vazduh.

„To je pogrebna povorka. Preminuli je bio vojnik, pa je red da se zapuca i kad se na nebo ispraća“, reče mi slučajni prolaznik koji je stao sa mnom da sačeka da povorka prođe.

Put je blokiran. Čini se da je celo naselje u belim togama i sa belim čalmama na glavama došlo na sahranu. Poneko drži fotografiju pokojnika podignutu uvis. Porodica prolazi u posebnom redu, pod šarenilom suncobrana, a za njima na toljagama na koje su pričvršećni točkovi nose pokojnikovo telo.

Pucnjevi su nas zaglušili, a čovek pored mene reče: „Neko kuca na vrata raja, mi na njih pucamo!ˮ

„Da li je u pitanju neko važan?ˮ, upitah zbunjen brojem ljudi na ulici.

Ulaznica za sahranu, tri dana bdenja...

„Za ispraćaj na drugi svet bilo koga, makar i prosjaka, red je da se okupi cela zajednica. Nije retkost da hiljadu-dve ljudi bude na sahrani“, objašnjava mi i nudi da se pridružim povorci, uz obaveštenje da za to moram da platim. Začudio sam se što se u Etiopiji za dolazak na sahranu – plaća ulaznica!

„Po tradiciji, porodica preminulog ne sme ništa da radi oko sahrane, niti će je smrt išta koštati. Novac sakupljaju svi koji dođu da odaju počast, a oni koji dolaze na sahranu, pre svega komšije i bliski prijatelji, donose hranu, piće, staraju se oko prijema gostiju i organizuju sve poslove oko sahraneˮ, pojašnjava mi.

Još su drevni filozofi istakli da je smrt jedan od najvažnijih događaja u životu. Kako da propustim priliku da se izbliza upoznam s etiopskim običajima u najtežim trenucima? Tražili su da platim desetak dolara, što mi se učinilo mnogo, a video sam da meštani plaćaju manje od jednog dolara. Čak je i ovde, na sahrani, moralo doći do cenkanja. Scena tragična i smešna, ljudska koliko život i smrt. Na kraju su me pustili da se pridružim ožalošćenima po ceni od tri dolara, a platio sam i jedan dolar za Adama, prolaznika sa kojim sam prethodno razgovarao. Ponudio sam mu da se pridruži povorci o mom trošku, jer sam želeo da uz mene bude neko ko zna barem malo engleskog jezika. Veoma se obradovao; priznade mi da želi da se pridruži sahrani kako bi dobio ručak.

Zatekosmo otvoren jednostavan drveni kovčeg sa telom obmotanim pamučnim čaršafom. Adam mi objašnjava da su ispod tela položili lekovito lišće i bilje, kako bi se usporilo truljenje tela.

„Tri dana je trajalo bdenje nad mrtvacem“, kaže mi Adam kad stigosmo pred mesto ukopa. Sve su jači plač i naricanje. Bliska rodbina plače do izbezumljenosti. Nekoliko ljudi počinje da urla od bola, mahnito se udarajući u grudi. Žene čupaju kosu i grebu lice do krvi. Nekoliko žena, verovatno ćerke ili nećakinje, bacaju se preko kovčega i leže po zemlji pored rake. Muškarci pevaju posmrtne pesme, igraju neke čudne plesove i povremeno pucaju uvis.

... i sveće koje gore za dušu pokojnika

Najednom nastade muk. Započeše molitve i govori. Neki su govorili kroz suze, drugi sa ponosom, neki su tako vitlali puškom i vikali kao da prete neprijatelju i spremaju se u boj. Posle nebrojanog niza govornika, to je sve trajalo duže od sat vremena, reč je preuzeo sveštenik i započela je poslednja služba.

„Žene bliske pokojniku obavezno briju glave. Godinu dana nose crne marame, ne smeju da koriste šminku ni nakit. Muškarci se neće brijati i biće takođe u crnini. Posle četrdeset dana sledi još jedna služba i izlazak na groblje. U kući pokojnika porodica je dužna da napravi poseban oltar sa fotografijama pokojnika, njegovim ličnim predmetima, ikonama, kandilom, cvećem i svećama koje treba da neprekidno gore za dušu pokojnikaˮ, objašnjava mi Adam lokalne pravoslavne običaje koji jednim delom podsećaju na srpske.

Od tada sam još nekoliko puta odlazio na sahrane nepoznatim ljudima u raznim plemenima i državama sveta, uglavnom kada slučajno naiđem na sahranu koja je u toku. Tako sam mnogo saznao o kulturama različitih naroda, a uvek prihvatam da odam počast ma kom biću, naročito kada napušta ovaj svet.

Jezero Tana je mnogo više od jezera. Ono je sveto jezero etiopskog naroda gde su legende i bajke, sveta mesta, sahrane i druge religijske procesije srž postojanja utkan u identitet etiopskog naroda. Zato je poseta jezeru i njegovim manastirima meni bila dragocena. Ništa manje značajno nije ni kratkotrajno druženje sa istinskim monaškim pustinjacima, pa i prisustvo jednoj sahrani, jer način na koji se oprašta sa svojim pripadnicima, mnogo govori o jednom narodu.