Зашто би чињеница да се рађамо беспомоћни могла да буде једна од највећих предности човечанства

За разлику од већине сисара, чији младунци основну самосталност стичу већ после неколико недеља или месеци, људи остају зависни годинама. Управо та беспомоћност могла би да буде кључ за разумевање човека.

Ипак, у друштвима која цене независност и самосталност, зависност се често посматра као нешто негативно, као стање које треба што пре превазићи.

Као истраживач развојне психологије, Стјуарт И. Хамонд, редовни професор Универзитета у Отави сматра да је крајње време да се такво схватање преиспита.

Где се човек налази на том спектру

Новорођене животиње сврставају се на спектру између два пола: алтрицијалних и прекоцијалних врста. Алтрицијалне врсте, попут пацова, рађају бројно потомство чији су очи и уши при рођењу затворени. Њихови младунци захтевају интензивну родитељску негу.

Прекоцијалне врсте, попут коња, најчешће рађају једно младунче које већ убрзо после рођења може да стане на ноге и хода. Постоје чак и „суперпрекоцијалне“ врсте, као што су птице из породице мегапода, чији се младунци одмах након излегања самостално сналазе и преживљавају.

Човека није лако сврстати ни у једну од ове две категорије.

С једне стране, људи су прекоцијална врста јер се рађамо са отвореним очима и ушима. Са друге стране, током еволуције постали смо све сличнији алтрицијалним врстама, нарочито када је реч о моторичком развоју. На пример, шимпанзе много раније достижу развојне прекретнице у покретима него људске бебе.

Људи остају зависни од других необично дуго и задржавају младалачке особине далеко после детињства, па чак и у одраслом добу. Положај наше кичме и главе, на пример, више подсећа на положај код младунчета шимпанзе него код одрасле животиње.

Таква продужена беспомоћност јединствена је за људску врсту и доводи у питање уобичајено схватање еволуције као процеса који се креће праволинијски ка све већој независности и способности.

Зашто психолози све више обраћају пажњу на беспомоћност

Еволуциони биолози и антрополози дуго су се питали да ли је еволутивно настала зависност људских беба један од разлога за развој сарадње међу људима и културних иновација. Тек у новије време развојни психолози почели су да проучавају саму беспомоћност као развојну одлику, а не као ограничење.

Беспомоћност људских новорођенчади често се објашњава такозваном „акушерском дилемом“. Према тој теорији, човек је током еволуције био суочен са компромисом: усправно ходање довело је до уже карлице, док је развој великог мозга захтевао да бебе имају веће главе.

Због тога се претпоставља да су људи еволуирали тако да се деца рађају раније. Међутим, у еволуцији особина која је настала из једног разлога касније може да добије и потпуно нове улоге.

Данас развојни психолози проучавају беспомоћност како би боље разумели на који начин еволуција обликује детињство и какву улогу ова особина има у социјалном учењу.

Води се чак и расправа о томе да ли беспомоћност помаже бебама да изграде темељна знања, на сличан начин на који подаци за обуку обликују системе вештачке интелигенције.

Професор Хамонд се у свом истраживању ослања на те идеје како би развио оквир за укључивање беспомоћности у будућа истраживања. Људску новорођенчад посматра као јединствено активну – имамо снажно развијена чула, али слабије развијен моторички систем, што нас чини осетљивијим на друштвене надражаје. Истовремено смо и суштински релациона бића, јер од друштвених односа зависимо да бисмо преживели.

Беспомоћност такође посматра као дуготрајну особину, што значи да бебу не треба посматрати само као будућег одраслог човека, већ испитивати и на који начин одрасли задржавају одређене особине из детињства.

Такав приступ може да помогне и у разумевању морала. Интересовање проф. Хамонда за беспомоћност произашло је из истраживања просоцијалног понашања. Проучавајући како се код беба развија спремност да помажу другима, питање је да ли управо беспомоћност – која подразумева да су бебе примаоци туђе неге – може да објасни како оне уче да и саме брину о другима.

Ако је брига нешто што новорођенче најпре прима, а тек касније пружа, онда је могуће да способност за емпатију не настаје упркос беспомоћности, већ управо захваљујући њој.

Беспомоћност и зависност као наводне слабости

Када је британски психијатар и психоаналитичар Џон Боулби увео појам „привржености“ у оквиру своје теорије привржености, разматрао је да употреби реч „зависност“. Од тога је одустао јер је сматрао да тај појам носи негативне конотације.

Сличне асоцијације има и реч „беспомоћност“. Али, да ли је заиста погрешно бити зависан од других?

Феминистичка и аутохтона схватања света много више наглашавају значај зависности и међузависности. Већина социјалног учења и усвајања језика не одвија се у изолацији, већ у оквиру заједнице.

Из те перспективе, зависност није недостатак који треба исправити, већ темељ који уопште омогућава учење, културу и бригу о другима. Кључно питање није колико брзо ће дете постати самостално, већ колико је добро подржано у односима од којих зависи.

Независност није прича о човечанству. Истина је да су људи еволуирали и развијали се тако да зависе једни од других.