Лавови, пси или митска бића: Како су древни чувари светиња освајали Источну Азију

Диљем Јапана локалне вернике, ходочаснике и туристе са стубова покрај улаза у богомоље леденим погледом пробадају камене звери у народу познате као „корејски пси“.

Чудесна су то бића јер често, претећег изгледа, страше и одбијају; понекад, егзотична и мистериозна – голицају машту и привлаче, а кадкад питома и пријазна – буде симпатије и осмех.

Та неуништива дела чекића и длета могу се наћи у читавој Источној Азији, по којој су се, упркос јапанском називу који сугерише порекло с Корејског полуострва, сматра се, проширили из мајке Индије, где су стрпљиво и верно стражарила на прилазима будистичким храмовима као заштитници монаха – првобитно то су биле стилизоване статуе лавова, који су својим мрким погледом, импозантним очњацима и тешким шапама требали да отерају зле духове и сачувају будистичке искушенике од болести и незгода.

Лав као митски архетип

У будизму његов утемељивач Гаутама Сидарта неретко се назива „лавом (племена) Шакја“, и због свог аристократског порекла, и због храбрости коју је испољио у борби против патње, незнања и илузија за добро човечанства.

Када је Будино учење о патњи и начинима за њено превладавање, те спасење од болног точка живота и смрти продрло у Кину, скупа с његовим постулатима усвојен је и обичај постављања статуа пара лавова пред манастирима.

У кинеском свету они су убрзо постали општеприхваћени, те су почели да се појављују испред и унутар храмова других вера, као што су таоизам и конфучијанство, као и пред гробовима царева и племства јер, слично другде у свету, и у старој Кини лавови су, поред снаге, симболизовали власт и висок друштвени статус.

Но, пошто те моћне грабљивице из породице мачака не живе у њиховој земљи, кинески мајстори никада нису имали прилику да их виде својим очима, па су за водиљу у изради њихових кипова могли да узму само на опису шкрта предања и своју стваралачку машту – лек за недостатак знања потражили су у чудовиштима из домаће митологије.

Они су тако створили јединствено створење, чији је изглед, зависно од маште, уметничких склоности и техничке вештине скулптора, значајно варирао: од снажног љутитог пса са змајском главом, преко стилизованог лавића симпатичног, незграпног изгледа, до фантазмагоричне звери ванземаљског изгледа коју је данашњем посматрачу немогуће класификовати – тај разноврсни ликовни израз узрок је широког дијапазона емоција или утисака које они буде.

Између лава и пса, између будизма и шинтоа

Када је будизам пренет на Корејско полуострво и одатле на Јапански архипелаг и тамошњи вајари су се нашли на сличном искушењу – могли су да се ослоне само на претходне кинеске примере и своју машту.

И док су статуе звери-заштитника у Кини и данас искључиво познате као „камени лавови“, судећи по називу, становницима јапанских острва они су се учинили слични псима. У Земљу излазећег сунца „корејски пси“ су стигли, сматра се, у 7. или 8. веку и, слично Кини, стекли улогу заштитника дворјана и највишег племства, да би онда, као одбрана од злих духова и несреће те симбол владара, запосели најпре улазе у шинто светилишта повезана с царском породицом, а онда и друга.

Чувајући капије светих шинто храмова од прљавштине профаног света, они су постали стражари који штите узвишено, свештено и чисто – врста граничара који својим присуством означавају прелаз из сфере световног у домен божанског.

У почетку реч је била о пару статуа идентичног изгледа, али су у 9. и 10. веку, под утицајем езотеричног будизма, који је стекао присталице и на јапанском двору, почели да ничу прикази у којима је један од „паса“ био извајан с отвореним устима, а други са затвореним. Онај на десној страни улаза у храм, наиме, држао је чељуст отвореном као да изговара глас „а“, а онај с леве затвореном, као да жели произведе (пригушени) назални глас „ун“.

То су, кажу, први и задњи глас, односно, почетак и крај азбуке древног санскрита, који је у езотеричном будизму важио за свети језик који изражава коначну истину и садржи магијске моћи, па је таква композиција „корејских паса“ представљала мистични симбол почетка и краја свемира, односно, свега постојећег – истине саме. „Аун“ је, заправо, јапански изговор старе индијске речце „аум“ или „ом“, која поседује слично мистично значење и често претходи или прати молитву и медитацију.

Спој поменутих гласова у Јапану и Источној Азији тумачен је и као јединство супротности (јина и јанга), али и симбол складног дисања, те, шире, хармоничног деловања, будући да је изговорити глас „а“ захтевало удисај, а произвести глас „ун“ кроз носиздисај.

Овде треба имати на уму да је езотерични будизам божанства домаће јапанске вере шинто, у којој су штовани духови природе и преци, видео као аватаре или манифестације буда и бодисатви – то практично значи да клањати се шинто боговима, у суштини, значи обожавати узвишена будистичка бића.

Секта шингон, која је главни заступник езотеричног будизма у Јапану, због тога се није устезала да гради шинто светилишта унутар својих храмова или одвојено, па су шинто богомоље које на улазу имају „корејске псе“ који изговарају „аун“(„ом“) најчешће дело будиста, или се бар налазе под њиховим мисаоним утицајем.

Од старине до данас

Вековима, „корејски пси“ су у Земљи излазећег сунца прављени од дрвета, али су влага и труљење које она подстиче понукали старе Јапанце да се окрену трајнијем материјалу – камену, услед чега су творевине од дрвета скоро ишчезле у раном новом веку.

У то доба мира под владом шогуна из клана Токугава, богатили су се трговци и занатлије – они су у 17. и 18. веку постали довољно имућни да су могли себи да приуште да шинто храмовима донирају статуе „корејских паса“ које су од каменорезаца наручили о сопственом трошку. То су нарочито често чинили након природних несрећа и зараза, чиме су изражавали жељу да их духови „корејских паса“, који су и сами били поштовани као света моћна бића, заштите од пошасти.

Данас та фантастична бића понекад красе и прилаз и предворје старијих, угледнијих продавница и радионица и, нарочито, ресторана кинеске хране, којима, верује се, доносе просперитет и срећу и, где на неки начин на себе узимају и улогу симбола кинеске културе уопште.

У нашем добу у острвској царевини се могу наћи разне варијанте „корејских паса“ (мада се и они од краја 19. века производе по калупу у стандардним величинама, што умањује разноликост). Наиме, понекад, они се предњим шапама ослањају на, или пак у њима држе куглу. Она симболизује богатство, те се сматра знамењем које призива или наговештава изобиље и срећу.

Односно, лопте или кугле се у Источној Азија повезују с просперитетом и благостањем јер се котрљају, односно, лако крећу – њихово уношење у кипове стога је израз жеље да у животу све иде глатко. Такође, у кинеском и јапанском језику идеограм за куглу или лопту има и значење драгог камена или накита, због чега се, осим са богатством, повезује и са високим друштвеним статусом.

Има и статуа које у устима држе куглу – то се често тумачи као симбол ситости и испуњености, односно, среће и доброг живота, мада има и оних који у тој верзији куглу виде као препреку за говор зле садржине, те читав приказ доживљавају моралистички, као опомену да се не сме лагати и друге вређати.

Утицај политичке идеологије?

Нису ретке ни статуе на којима се појављују младунци, понекад и читавих шест. И док нема сумње да је таква композиција израз жеље за бројним породом, поједини историчари повезују појаву тог мотива са милитаризацијом Јапана која је отпочела крајем 19. века јер је новоформирана централизована држава тада почела да од грађанства тражи да рађа војнике и раднике како би земља војно и економски ојачала.

У Јапану се могу видети и дела у којима пар „корејских паса" или митских лавова стоји на врху брда или планине, одакле посматрају своје младунце који пузе уз њене падине – то је алузија на средњовековно источноазијско веровање да лавице бацају своје младунце у провалију не би ли их научиле да буду храбри и брину сами о себи, те да подижу само оне међу њима који се сами докопају врха.

И ово је била порука, сматрају јапански интелектуалци, која изражава самурајски идеал челичења, који је ишао на руку ратоборној, тоталитарној држави на преласку из 19. у 20. век, која је становништву неуморно сугерисала, или боље рећи, наметала да буде снажно и увек спремно за рат.

Уметничка слобода

Последњих година скулптори узимају све више слободе и, у складу са савременим секуларним погледом на свет који је неоптерећен концептом опасности од злих духова и потребом да се од њих заштити, може се рећи, понекад играју, па „корејски пси" (бар они који чувају приватне продавнице), чини се, имају све мање заједничког са страшним лавовима и њиховим митским предоџбама, те све више личе на симпатичне кућне љубимце ванземаљског порекла.

У данашњици, ослобођеној од идеологије која опсесивно диктира потребу за ратом и доминацијом над другима народима и државама, ни парабола о лавовима који одбацују пород који је недовољно снажан или сналажљив нема прођу какву је имала у прошлости.

Такође, „корејски пси“ су последњих деценија ушли у популарну културу и индустрију сувенира, па сада маштовити аутори стрипова и дизајнери производа, склони стварању дражесних ликова, имају све више утицаја на то како народ доживљава та (полу)митска створења.

Тако статуе „корејских паса“ представљају огледало промена, не само у веровањима и вредностима свештенства и обичног грађанства, већ и државној политици и економским кретањима.