Monemvasjà - Gibraltar istoka i ostali biseri juga Peloponeza   

Južni deo Peloponeskog poluostrva, zbog svoje udaljenosti i teže dostupnosti prosečnim turistima, željnim da svoje dragocene dane kratkog odmora od radnih obaveza maksimalno iskoriste i što manje vremena provedu u putu, manje je istražen i ređe u ponudi turističkih agencija.

Uostalom, kada ste već na Peloponezu, pre svega obilazite Mikenu, Epidaurus, drevni Korint, Olimpiju, Spartu, Nafplio… Toliko toga značajnog i nezaobilaznog je u ponudi, da krajnji jug često ostane nepravedno zapostavljen.

Delimična odsečenost od ostatka sveta i izostanak masovnog turizma daju ovoj destinaciji dodatni šarm. 

Biti na Peloponezu, a ne posetiti Gibraltar istoka, grad-tvrđavu Monemvasju, ipak bi bio najveći "greh". Smešten na dvesta metara visokoj steni, koja je nekada bila deo kopna, a do koje se danas, zbog zemljotresa i tektonskih poremećaja, dolazi uskim mostom, ovaj "nevidljivi" grad sakriven je u potpunosti iza monumentalne stene. Monemvasjà u slobodnom prevodu i znači "jedini pristup", grad do kojeg se može doći samo jednim putem.

Njegovo italijansko ime Malvazija kumovalo je i čuvenom vinu, koje se pravi od sorte grožđa koja potiče iz ovih krajeva, a u Monemvasji se njime trgovalo vekovima. Bilo je luksuzno, ekskluzivno piće, traženo na dvorovima širom Evrope. Pominje ga čak i Šekspir u "Ričardu Trećem", ali originalni način pripreme zauvek je izgubljen, kažu, jer su Turci zabranili njegovu proizvodnju sredinom XVI veka.

Malvazija je i danas deo asortimana u mnogobrojnim prodavnicama u gradiću. 

Monemvasju su još u šestom veku osnovali doseljenici iz drevne Sparte, koja je, uprkos zemljotresima, napadima Gota i epidemiji kuge, ostala naseljena sve do tog doba, kada su je, prema istorijskim podacima, dokrajčili Sloveni. Spartancima je visoka nepristupačna stena verovatno delovala kao sigurno mesto za novi život. Monemvasjà je jedan od najstarijih u kontinuitetu naseljenih utvrđenih gradova Evrope. 

Za razliku od ostalih regija na Peloponezu, "mračni srednji vek" za Monemvasju je bio doba prosperiteta i uspona, zbog strateški važnog mesta, na raskrsnici komercijalnih puteva, pa se grad razvio u značajnu kulturnu i trgovačku luku.

Zahvaljujući svom teško dostupnom položaju, uvek je odolevao osvajačima, koji su, u pokušaju da zabodu svoju zastavu na tvrđavi, imali običaj da godinama izgladnjuju lokalno stanovništvo. 

Monemvasja je poslednja pala pod tursku vlast i prva se nje oslobodila. Njeni građani su najčešće, i pod tuđinima, imali više slobode i veća prava od drugih porobljenih krajeva. Realno, najveću propast doživela je posle oslobođenja, kada su se suprotstavljene grčke frakcije borile za prevlast. Zvuči poznato?

Novi procvat počinje tek 70-tih godina prošlog veka, sa razvojem turizma, dolaskom novih stanovnika i obnavljanjem oronulih kuća i građevina.

Šarm srednjovekovne tvrđave, uskih kaldrmisanih ulica i okerastih kamenih kuća, koje se stepenasto spuštaju niz strmu liticu surove stene, poput kameleona zamaskirane identičnom bojom arhitekture, ostao je do današnjih dana.

Vizantija, Venecija, Otomansko carstvo - Monemvasjà kao da je pokupila od svačije čizme ponešto i duboko ga utkala u svoju misterioznu lepotu. Ovde ćete povremeno imati osećaj kao da ste na Santoriniju, Rodosu, Folegandrosu, ali i u San Điminjanu ili La Valeti.

Pogled sa gornjeg platoa puca na pučinu, kao sa pramca Titanika, nedostaje samo glas Selin Dion.

U uličicama Donjeg grada uvek je živo, mnogobrojni turisti gurkaju se između stisnutih kamenih zdanja načičkanih suvenirnicama i restorančićima.

Ovde je i rodna kuća jednog od najvećih grčkih pesnika XX veka, levičara, pripadnika pokreta otpora, devet puta bezuspešno nominovanog za Nobelovu nagradu, Janisa Ricosa.

Ako vas put nanese u ove krajeve, ima još mesta čiji se obilazak ne sme propustiti. 

Nešto dalje ka jugu je Neapolis, a u blizini njega, iz mesta Punda, trajekt vozi do samo par stotina udaljenog rajskog ostrva Elafonisos. 

Lep gradić Gitio smešten je na susednom "rogu" Peloponeza, poluostrvu Mani, nešto zapadnije. Nekada luka drevne Sparte, danas vrlo pitoreskno mesto, koje krase usidreni ribarski brodići i niz živih, autentičnih ribljih taverni uz samu obalu, sa vrlo pristojnim cenama i uvek puni gostiju.

Šetalište uz more nudi divan pogled na malo ostrvo-tvrđavu Krane. Prema legendi, upravo tu su prvu bračnu (preljubničku) noć proveli Paris i Jelena, pred odlazak u Troju.

Gitio okružuju izuzetno lepe pitome peščane plaže sa borovom šumom i mediteranskim rastinjem u pozadini, od kojih nam je za oko zapala Afroditina. 

Dvadesetak kilometara odatle je i "Arisov grad", Areopolis. Šta bi se radilo u mestu koje je dobilo ime po bogu rata, nije teško pretpostaviti. Upravo ovde podignut je ustanak protiv Turaka 17. marta 1821. godine, a ustanička zastava još se vijori u originalnom kamenu u koji je ondašnja pobodena.

Ovo živopisno mesto sivkastih kuća od kamena, kao da je izmešteno sa nekog dalmatinskog ostrva i udenuto tu, u peloponesku zagoru. Šetnja uskim putićima između usnulih kuća sa zatvorenim škurama u vrelo avgustovsko poslepodne, odnela me je na trenutak u detinjstvo, ali me je miris sveže pečenog girosa iz obližnjeg restorana vratio u grčku realnost. 

Par kilometara dalje čeka me još jedan dragulj peloponeske obale, do kojeg se stiže vijugavim putem preko visokih brda, ali je svaka krivina vredna truda. Sardinski smaragdne vode Limenija, Areopolisove luke, naselja autentičnih kamenih kuća uz obalu, osim uživanja u plivanju sa stena koje ih okružuju, kriju i neka zanimljiva morska stvorenja.

Na svakom ćošku su upozorenja da ćete, ukoliko zaplivate dublje u zaliv, naići na brojne morske kornjače, čije je ovo prirodno stanište. Tokom kratkog, dvočasovnog boravka u Limeniju nisam imala tu sreću. 

Možda se vama posreći.