Елафонисос – Грчка између Атлантиде и Малдива

Нетакнута природа, рајске плаже са ситним белим песком, божанствене аквамарин нијансе прозрачног мора са розикастим одсјајем, дочекаће вас када стигнете на Елафонисос, мање познато грчко острво, у заливу Ватика, на крајњем југу копнене Грчке. 

Да бисте до њега стигли мораћете мало да се помучите. Најближи аеродром је Каламата на Пелопонезу, или ћете од Атине морати да се возите сатима до крајњег југа највећег грчког полуострва. 

Вероватно зато овде и нема толико туриста, што је само разлог више да га посетим. 

Елафонисос је острвце од свега деветнаест квадратних километара, удаљено мање од 500 метара од копна. Јужније од њега само су још Китира, мала Антикитира и на крају огромни Крит.

Име је добио по јеленима којих је у давна времена било у изобиљу на том подручју, па су зато бројна светилишта посвећена богињи лова, Артемиди.

Иако је наизглед пуст, са пар стотина становника у једином насељеном месту, Елафонисос има богату и пет миленијума дугу историју, а морски таласи крију тајну древног изгубљеног царства. У то доба није још ни био острво, већ мало полуострво при дну Пелопонеза, са културом која је цветала у трговачком седишту Павлопетри.

Немирно тло, земљотреси и тектонски поремећаји направили су усек, одвојили га од копна и постепено потапали насеље, које је, попут Акротирија на Санторинију, заувек нестало под таласима око 1000. године пре нове ере. Куће, путеви и урбана инфраструктура, које су археолози открили тек 1967. и сада леже ту, на морском дну.

Павлопетри је најстарији познати „изгубљени град" на свету, чија историја голица машту авантуриста и трагача за Платоновом Атлантидом.

У време Пелопонеског рата овде је било поприште битака између Атине и Спарте.

Касније је вековима био седиште пирата, којима је био згодно место за нападе на богате трговачке бродове. Коринтског канала није било и ту је био најкраћи поморски пут Источног Медитерана.

До острва долазим трајектом из Пунде, чија ме дивља плажа од меког златног песка са тиркизним морем мами да се бућнем и пре укрцавања на брод. Од тог малог парчета раја реално вам ништа лепше није ни потребно. 

Али, Елафонисос ме чека. Вожња траје кратко. Иако је пола десет ујутро, сунце неумољиво пржи. А за данас је најављено само 35. Како ли је било пре десетак дана када се жива пењала изнад 40?

Живописна црква Светог Спиридона на каменом спруду до којег се долази мостом краси улаз у малу луку. Идемо право на плажу Симос, на супротној страни острва, коју бије глас да је једна од најлепших у Грчкој и на целом Медитерану, а до које се стиже већ после неколико километара вожње. Успут ми поглед плени још један тиркизни бисер карипског пејзажа – плажа Лефкис.

Природни амбијент Симоса помало ме подсетио на Прасониси, плажу на самом југу Родоса, пешчани спруд који води до брда и који са обе стране образује плажу: једну мирнију, без много таласа, и другу, кајтерски рај где вам ветрови немилосрдно шибају лице. 

Ипак, Симос је нешто сасвим друго и његова лепота оставља без даха. Дивљи пејзаж јединствене флоре чини динамичан и осетљив екосистем, који је у склопу европског пројекта заштите „Натура 2000".

Боје песка и мора разлог су што ову плажу често зову „грчким Малдивима".

Лева увала, Фрагос, потпуно је у заветрини, готово без таласа, са плитким, питомим и топлим морем нестварних светлоплавих нијанси, у чијој позадини се шепуре катарке усидрених јахти. 

На десној, нешто дужој страни, Саракинико, има мало ветра и ту се налази и камп. Брдо Вардија, које их дели, високо 276 метара, уједно је и највиша тачка острва. Одатле су пирати вребали трговачке бродове и спремали им заседу из скривене увале.

Обе плаже су организоване, са лежаљкама и сунцобранима, али и комотним просторима где можете само да се извалите у песак и уживате у амбијенту. Са растиња на брду шири се мирис оригана и тимијана, из песка ничу бели опојни цветови угроженог пустињског љиљана.

Иако је август и пуна сезона, нема превелике гужве, што овој рајској плажи даје додатну драж. Осим Симоса, сличну егзотичну атмосферу имаћете и на плажи Като Ниси, са супротне стране Елафонисоса. 

Желим да останем овде заувек, али је група Грка са којом сам кренула на путовање неумољива – кад закрче црева, нема тог раја који ће их спречити да се што пре домогну трпезе. Иако су у хотелу богато доручковали пре неколико сати. 

Отмена госпођа са шармантним аустралијским акцентом, једна у мору исељеника који су срећу и успех пронашли у далеком Сиднеју и Мелбурну, једина је која би, попут мене, остала на плажи. Уосталом, у агенцији су нам обећали пет сати Елафонисоса. Нису прецизирали да ће нам сат и по отпасти на ручак. 

Но, налазимо се у колевци демократије и попуштамо пред силом већине. Убрзо смо поново у луци. Сунце пржи таквом силином да нигде не можете ни да одете и да се склоните. Једина опција вам је да седнете и једете, били, не били гладни.

Дуж обале је низ типичних грчких таверни, најчешће са свежом, тек уловљеном рибом.

У локалном пита бару хрпа менија на пољском. Већина туриста је одатле, долазе углавном понедељком у августу, каже симпатична келнерица, која не може да постигне да услужи све госте, најчешће изузетно укусним јагњећим и свињским гиросом.

Седе у хладу, док поподневну тишину парају бучни зрикавци у хору, лицем окренути мору, не скидајући осмех с лица.

Ко год је у могућности да на Елафонисос дође у сопственом аранжману, препорука је да у његовим лепотама ужива бар неколико дана.

Поготово што и његова околина има штошта да понуди, од неистраженог острва Китире, до Гибралтара истока – Монемвасје и осталих живописних градића југа Пелопонеза.