Najmračniji oblik turizma – blatni vulkan Lapindo

„Bio je maj, 29-ti, 2006. godine. Taj topli dan neću nikada zaboraviti. Odjednom, nadomak moje kuće ugledala sam kako šiklja beli mlaz u vis. Prvo sam se uplašila, ali mi nije padalo na pamet da nas sve tek čeka pakao, i to blatnjavi pakao. Pa ko bi pomislio da će mu dvospratnu kuću do iznad krova prekriti blato! Da  će blato potopiti petnaestak sela, ubiti dvadesetak ljudi, da će nas šezdeset hiljada odavde pobeći pred blatom glavom bez obzira, da će tečna braonkasta smesa ispuniti ceo prostor koliko pogled doseže, a na pojedinim mestima dostići visinu od 40 metara!", priča u jednom dahu starija punačka gospođa Eni, dok naplaćuje parking mom automobilu.

Da ne znam šta se tu dogodilo, na prvi pogled pomislio bih da priča besmislice. Iza velikog nasipa uz koji sam se brzo uzverao nalazi se prelepo, prostrano jezero. U mirnoj vodi ogledaju se oblaci. Tek poneka ptica dopuni mir lepotom svog lega i krika.

U jednom trenutku zabeleženo je da se dnevno iz dubina Zemlje ovde izlivalo čak sto osamdeset hiljada kubnih metara blata - dovoljno da napuni 90 olimpijska bazena blatom svakog dana! Od tada su količine smanjene ali su i dalje za nepoverovati.

„Razlog nije prirodna pojava, razlog je - ljudska pojava. Privatna firma koja je ovde bušila u potrazi za gasom napravila je niz grešaka i probudila uspavano čudovište. U vis je sa blatom šiknula i istina, odjeknula celom planetom. A onda su se drznuli da tvrde kako oni nisu krivi, već obližnji vulkan. Najlakše je okriviti onog ko ne može da se brani, ali nas je teško ućutkati. Nisu im bili od koristi ni potplaćene naučne studije, na kraju su nezavisni eksperti iz Evrope, Australije, Amerike većinski potvrdili - pogrešno bušenje izazvalo je katastrofu i uništilo nam živote!", kaže gospođa Eni. Priseća se tog dana a celo telo joj se trese kao uplašenom ptiću, na samu pomisao kako odjednom zelena pirinčana polja postaju žuta i vrelo blato neumoljivo hrli ka njoj, tada u drugom stanju, i njenom domu stečenim krvavim radom decenijama.

Pušenje ubija - ali trenutno 

„Niko nije ni znao da tu pokraj nas buše u potrazi za gasom. Rekli su nam da grade farmu. Noću smo jasno mogli da čujemo jake tupe ritmičke udarce, a povremeno se i zemlja tresla kako nikada ranije nije. Sve je bilo ograđeno, nadležni su nam branili pristup. No, živeli smo spokojno, ko bi pomislio da takva nesreća može da nas zadesi, da toliki nemar, bezobrazluk postoji... Isprva sam osetila samo jak miris. Ubrzo je cela moja kuća bila zatrpana, ceo moj život sada je ispod naslaga blata koji je sve prekrio tečan i vreo, kao tek skuvani kačamak."

Od tada se iz dubina izlila i ogromna količina vode, pa je stvoreno ogromno jezero bajkovitog izgleda. Mesto na kojem su nekada bila naselja sada se ne može ni prepoznati.

„A od ovoliko muke, ne smemo ni cigaretu da zapalimo!", dodaje bivši ribar, ostareli mršavko koji naplaćuje parking turistima.

Kakve veze može to da ima sa bilo čim, pomislih, a on kao da mi je pročitao misli.

„Nikada ne znaš na kom će mestu da izbije iz zemlje metan. Jako je zapaljiv i ako se dogodi da u tom trenutku pališ cigaretu, možeš da se zapališ!"

O tome su mi pričali u Azerbejdžanu, koji je takođe poznat po aktivnim blatnim vulkanima. Ali ovo ovde je pravi super-blatni vulkan, najveći na planeti, izazvan ljudskom pohlepom i nemarom.

„Vrelo blato", tako nazivaju ceo ovaj prostor. Procenjuje se da šteta koja je naneta iznosi barem tri milijarde dolara. Ali, da li zaista može da se proceni vrednost 40.000 života? Reparacije koje su ljudi dobili su beznačajne. Zato ne čudi da su podigli mali, rukom ispisani spomenik koji skromno govori o velikoj nesreći, a na kojem piše: „Blato Lapinda je zatrpalo naše domove. Lapindo nam samo daje lažnu nadu. Država baš i nije briga da nam pomogne da obnovimo svoje živote. Nećemo biti bez glasa, tako da ovaj narod nikad ne zaboravi, 29.5.2006."

Od milošte - Lusi 

Meštani su dali nekoliko naziva ovom mestu. Po kompaniji koja je vršila bušenja neposredno do mesta eksplozije zovu ga Lapindo, a od milošte - Lusi. Pa ipak, kompanija se usudila da tvrdi kako to nije njihova krivica, već krivica vulkana koji je dva dana ranije jedva malo protresao tlo. Bušotina duboka 2834 metara, s tim što najdubljih 1743 metra nisu bila ničim zaštićena, a sve to nadomak eksplozije navodno nema ništa sa tim. Logično je sasvim da je vulkan udaljen 260 kilometara krivac, a ne gigantska bušotina do zemljine utrobe udaljena 150-200 metara..." Čini se zaista da jedino beskrajnije od ljudske gluposti jeste ljudski bezobrazluk.

„Čak su i usred blata pronašli pravnu prazninu!" vajka se gospođa i objašnjava da je ovo retoričko pitanje 15 godina blokiralo bilo kakvu pomoć meštanima, zbog sukoba nadležnosti - ako je prirodna katastrofa koju je izazvao vulkan, onda treba da im pomogne država, ako je izazvana aktivnostima privatne kompanije, onda je za odštetu nadležna kompanija. A najlakše svima je bilo da deceniju i po dokazuju očigledno i teret jedne od najvećih ekoloških katastrofa planete svale na one najsiromašnije i najugroženije. Na kraju su nekima isplatili po 100 dolara odštete", svedoči Eni.

„Nisu pod blatom samo naše kuće. Pod stotinama tona blata su i moje uspomene. Mesto na kojem sam odrasla, pirinčana polja na kojima sam se igrala kao dete, moja škola, sva moja omiljena mesta iz detinjstva, mesto na kojem sam se upoznala sa mojim prvim mužem koji je umro od raka, kao i toliko mnogo mojih prijatelja, koji smo udisali ovaj otrovani vazduh kada se nesreća dogodila. Država je jedva, na naš silni pritisak, pristala da nam da besplatno zdravstveno osiguranje".

Tako govori desetak bivših žitelja idiličnog sela, a sada žitelja nasipa na obodima blata. Bez posla, bez doma, pokušavaju da od blata - žive. To je postala turistička atrakcija, a oni su postavili punktove na kojima naplaćuju ulaz, parkiranje i vožnju motorom duž dugačkog nasipa sve do najbliže tačke sa koje mogu da posmatraju eksplozije blata koje su i dalje, posle toliko godina, učestale. Na svakih tridesetak minuta vulkan se uzbudi i po nekoliko desetina metara u vis šikne ista ona beličasta para, zapravo gasovi zemljine utrobe ispod kojih se izliva neverovatna količina blata.

Blatno groblje, za ljude i mašine 

„Tada je poginulo 20 mojih prijatelja, sugrađana. Bilo nam je jako teško da prelomimo i napustimo mesto koje je značilo ceo naš život. Prvo smo sklonili trudnice, jer smo se plašili zagađenja. A nismo znali da ćemo zdravstvene posledice osećati svi mi, do kraja života. Kada smo otišli, bilo smo spremni da spavamo na ulici. Smeštaj koji nam je dat je bio katastrofalan, a u njemu smo prveli godine. Čak ni naši mrtvi nisu imali mira: cela groblja su pod blatom, a čak i kasnije moji rođaci koji su umrli, sahranjeni su u blato. Umetnici su napravili čovečije skulpture da podsećaju na našu tragediju, ali čak je i njih vremenom progutalo nemilosrdan topli sivi gel koji ne prestaje da izbija iz zemlje, evo, već 16 godina, a kraj se tome ne nazire", kaže mi motociklista koji me upravo vozi duž nasipa.

Napori da se blato zaustavi nisu urodili plodom. Štaviše, mašine koje izgledaju veće od života, kao da ih koriste džinovi a ne ljudi, stoje zaglavljene u jezeru kao dečje igračke. Čak ni bacanje ogromnih kamenih kocki u krater nije ništa pomoglo, a sistem brana, kanala i nasipa visokih i po 15 metara vulkan je kao od šale probijao mnogo puta.

„Kada su prvi put turisti krenuli da dolaze, ja sam, kao i svi moji prijatelji, vozio i ćutao. Bilo mi je strašno da neko dolazi da vidi našu nesreću, da se tu fotografiše. Od srećnih farmera postali smo vodiči mračnog turizma i to po sopstvenoj nesreći. Ali od tada sam postao pričljiv, jer mi je lakše da podelim bol. Sa druge strane, nesreću svakako umanjujem na taj način, jer zahvaljujući ovom hlebu moja porodica nije gladna", kaže motociklista.

Vijugavi put vodi po nasipu oko kristalno čistog jezera u kojem bi svako poželeo da se okupa. No, sa visokom količinom teških metala, svako kupanje bi bilo ugrožavanje života. „Ne smemo više ni da pecamo. Toliko vode je svuda oko nas, ali je sve zagađeno. U vodi ima previše teških metala, taj metal prelazi u riblje meso koje postaje otrovno...", priča mi nekadašnji ribar.

Posle nekoliko kilometara vožnje dolazim do zaglavljenih zastrašujućih mašina, do ogromnih pumpi i cevi prepunih blata. Tu je nekada bilo i naselje, sada pod blatom nad kojim je jezero: vidi se samo jedan usamljeni iskrivljeni stub za električnu energiju koji još proviruje iz dubina nekadašnjeg života. A zatim put izbija na blatnu reku kojom teče topao mulj i na sasušeno blatno polje koje se prostire koliko god pogled obuhvata.

Sedenje na vulkanu, za turiste 

Osušeno blato stvara mozaike na podu neverovatnih lepota. U brisanom sivkastom prostoru vire niske minijaturne kupole: nekadašnji blatni vulkančići. Na dva sam se čak i popeo, nisu više od jednog metra. Najviše me privlače pukotine u širini prostora, koje su kao najlepša umetnička dela. U daljini se uzdiže ogromna vulkanska kupola pravog stratovulkana, koji kao da nadgleda ovo blatno novorođenče. U oštrom je kontrastu sa ovim sivim predelom: zelen, sa plavim nebom i belim oblacima izgleda kao udaljeni ali dostižan raj. Dok sam razmišljao o tragediji, o svojevrsnom paklu koji posećujem, pokraj mene prolete nekoliko velikih belih ptica. One su u blatu našle dom. Spazih da deo blata koji je mokar ima na stotine otisaka njihovih malenih stopala. Tek ponegde iz beskrajnog sivila predela probija se zelenilo: priroda se ponovo rađa i na mestu najgorih katastrofa. To je čovečanstvu najveća nada.

Na povratku spazih stado koza i ovaca na samom nasipu. Čobanin, bivši meštanin, nudi na prodaju CD-eove o nesreći. Život ide dalje, ma koliko je teško.

Lapindo je najoštrija kritika čoveku, zaradi i ugrožavanju prirode.

Lapindo je ogledalo ljudskosti.

Lapindo je šamar prirode ljudskoj pohlepi i nemaru.

Zelenilo planete važnije je od zelenila novčanica u našim džepovima, opominje nas sve Lapindo.