Srbin na dvoru indonežanskog sultana

„Dobro došao nam u goste srpski brate", rekao mi je princ Arsjadin Sjah, pokazujući mi rukom kako da se popnem na prostranu binu sa ukrašenim žutim zavesama.

Ispred bine okupilo se mnogo naroda. Po prvi put posle epidemije kovida održava se sultanska svečanost. Teško je reći da li su u pitanju stotine ili više hiljada ljudi, tek sve vrvi od naroda. Svi su razdragani, veseli, jedva čekaju da počne program.

Gost sam jednog od devetoro braće, od kojih jedan sultan, a princ Arsjadin koji me je ugostio je njegova desna ruka, glavni organizator, poštovani član kraljevske porodice bez čije se saglasnosti mnoge stvari ne rade.

Smestili su me na binu sa leve strane stolice namenjene vladaru. Sem njega i njegove supruge, svi mi, odabrani da sedimo na bini, to činimo na podu.

Nikada nisam satima sedeo u turskom sedu, vrpoljim se, sedim u za njih nekulturnim pozama, kako bih olakšao grčeve u nogama. No, njima ništa ne smeta, praštaju strancu što drugom ne bi: to je sve deo dobrodošlice.

Žuta boja – samo za sultana

Oko nas je sve žuto. Tu boju i dan-danas oklevaju da nose podanici sultana, jer je vekovima bila rezervisana isključivo za vladarske skute. Naročito su sultani voleli posebnu žutu svilu i čitave prostorije – umesto tapeta ili krečenja, oblačili su u tanane žute zavese.

Pod pretnjom smrtne kazne, običan svet nije smeo da nosi žuto. Tim pre mi je ukazana velika čast, da se na bini, a kasnije i u palati u prostoriji potpuno prekrivenoj ovom bojom, nalazim i, štaviše, osećam kao kod kuće.

Sultanat Palangkaraja obuhvata samo 300.000 ljudi, nalazi se na obodu džungle i pokraj najznačajnijeg staništa orangutana na planeti. Kao jedini sultanat u provinciji Centralni Kalimantan, jednoj od najvećih provincija Indonezije, kao i usled bliskih rodbinskih veza sa značajnim sultanatom Solo na Javi, ima visoki status u Indoneziji i muslimanskom svetu.

Princ Arsjadin, čiji sam gost, dolazi među ljude u običnoj trenerci, ali sa posebnom muslimanskom kapom koja na čelu ima vladarski znak. Svi se saginju i ljube mu ruku, ili svoje čelo prinose njegovoj ruci. To je znak poštovanja, pokornosti i ljubaznosti – osnova celokupnih društvenih odnosa na ovim prostorima.

Ispred bine prostor je ispunilo beskrajno mnogo ljudi, u polukrugu oko mesta za izvođenje planiranih tačaka. Veče ja počelo prezentacijom tradicionalnih borilačkih veština. A onda su krenuli sa plesom koji se zove reog.

To je ples pun magijskih elemenata, sa igračima koji na glavi nose preteške maske tigrova sa ukrasima od paunovog perja. Igrači, za koje se veruje da su u posebnoj vrsti transa dok igraju, veći deo težine maski drže – zubima!

Vrhunac je bio kada je princ skočio da igra na samoj masci – igrač je u tom trenutku sasvim sigurno držao iznad sebe barem 120 kilograma!

Tako se prizivaju, podražavaju dobri duhovi tigrova, koji će svima pomoći, koji će pročistiti prisutne, koji će oterati zle duhove, koji će pružiti još uspešnih godina vladavine ovoj vladarskoj porodici. Ples je, inače, javanski, odakle je i sultanova majka.

Maska od tigrove kože

Maska je ogromna, duža od dva i po metra, i čudim se kako uspevaju uopšte da ih podignu sa zemlje, kamoli da sa njima tako živo i naizgled lagano igraju. U njih je utkana prava tigrova koža i pravo paunovo perje.

Na sceni je nastupao i čitav niz predivnih devojaka obučenih u narodne nošnje – to su mitski konjanici koji umesto pravih konja imaju konjske figure napravljene od bambusa.

Njegovo visočanstvo petnaesti sultan Pangeran Ratu Alidin Sukma Alamsja sa suprugom Pangeran Ratu stigao je posebnim skupocenim modernim automobilom kroz masu koja je klicala.

U tradicionalnoj batik košulji i sa posebnom kraljevskom kapom, izgledao je dostojanstveno. Čim je izašao iz kola nastalo je sveopšte ljubljenje ruku i klanjanje. I to pravo, duboko, iskreno, kakvo još nisam doživeo.

Kako svi, tako i ja – kada mi se sultan približio, sagao sam se i poljubio mu ruku. Iako o njemu ništa ne znam, to sam shvatio ne kao čin podaništva već kao odavanje poštovanja celom ovom narodu koji me je vrlo srdačno primio u svoje okrilje.

Sultan se neobično obradovao strancu. Brat mu je o meni pričao. Poželeo mi je dobrodošlicu i potvrdio moje mesto na bini: pored stolice, sa njegove desne strane sedeće njegova supruga, a sa njegove leve, na podu, moja malenkost. Velika čast za došljaka.

Tu binu vide svi prisutni, ona je suštinski deo događaja. Televizije i Jutjub direktno prenose. Novinari prilaze da mi uzmu izjave, a sve što uspevam da kažem jeste da dolazim iz daleke Srbije, iz Beograda u kojem je potvrđeno veliko prijateljstvo tadašnje Jugoslavije i Indonezije, Tita i Sukarna, i da mi poštujemo njihov narod i kulturu.

Obožavanje bez granica i obezbeđenja

Iznenadio me je sultan. Već se bliži osmoj deceniji. Teško hoda, uz obaveznu pomoć saradnika. Ali je lice s osmehom, puno energije, mladosti i veselja. Oči se cakle. Nema baš sve zube, ali to ne smeta: kao da upravo ta, naizgled mana, pokazuje koliko je vladar i poseban, iznad ostalih, i ujedno neotuđivi deo njih.

O ovakvim druženjima sa narodom čitao samo sam u bajkama. Obezbeđenje je bilo minimalno, narod je prilazio, vladar je sve vreme bio blizu stotinama, možda i hiljadama ljudi. Tu je svako mogao da baci kamen i da ga povredi, ali nikome tako nešto nikada ne bi palo na pamet.

Tekla je noć u narodnim igrama, u veselju i uz priču, uz nešto ukusnih jela. U nekoliko navrata zvali su me da se pridružim igračima, što nije bilo teško, pošto su ritmovi muzike igrivi, ujednačeni, laki.

Čašćavali smo igrače, a na desetine ljudi mi je prilazilo i molilo da se sa mnom fotografiše. Pomislih samo, kako li je jadnom Novaku Đokoviću, cela Srbija bi da se sa njim fotografiše, i to ne jedanput.

Tužno je kako u Evropi malo poznajemo istoriju planete. To će se svakako menjati u budućnosti. O nekim velikim prostranstvima, o značajnim narodima, o starim sultanatima, kraljevinama i carstvima – ne znamo ništa.

Čast za gosta i lokalna politika

Princ je održao i govor okupljenima, tokom kojeg me je postavio da stojim tačno iza njega. Govorio je i o meni, pred celim narodom je zahvalio za moj dolazak. Naravno, tu su i politički stavovi, uglavnom konzervativniji.

Zamera Maleziji preuzimanje njihovog kulturnog nasleđa. Njegov brat vodi politički forum zanimljivog naziva „Spojeni so i šećer". Tu su predstavljene čak 24 nacionalnosti. Sva braća se slažu da ne sme biti sukoba u sredini u kojoj živi više naroda. „Svi su ovde naši gosti, svi su dobrodošli. Ali ako želite rat, e to ne može!", tako je rekao.

Stari sultan retko drži govore. Već je imenovao sina za naslednika. Napunio je 44 godine na prestolu. Čestitke stižu sa svih strana. Sledi i karneval, i čitav niz fešti da obeleže ovaj značajni događaj.

Ali to veče, sultan je samo jedno imao na umu kad god bi me pogledao: da li sam srećan?! Svaki čas bi me pitao kakvog sam raspoloženja, da proveri da je sve u redu. Kada smo se rastajali, dirnuo me je prostim rečima: „Želim da si srećan. Nadam se da ćeš pamtiti boravak u ovom narodu, da ćeš pamtiti i mene. Želim ti dobar život". To je rekao tako iskreno, očinski, dok su mu se oči caklile, dok me je čvrsto držao za ruku.

Sutradan su otvorili „Žutu palatu" posebno za mene. Celo dvorište je ispunjeno čestitkama za godišnjicu. Prostrano drveno zdanje je novo. Pravi drveni dvorac je izgoreo 1986. godine u strašnom požaru, a ovu su nanovo izgradili uz pomoć lokalnih vlasti pre nekoliko godina. Zato su na zidovima postavljene slike stare, naravno takođe drvene palate.

Palata od „gvozdenog" drveta

Istorijski izvori tvrde da je ovaj sultanat nastao u 16. veku, na temelju drevnog kraljevstva. Palatu je na ovom mestu prvi put izgradio deveti sultan početkom 19. veka.

I današnja palata, kao i pređašnje, napravljena je od jakog crvenog „gvozdenog drveta". Danas je ta građa toliko vredna, da u šali preprodavci kažu da bi slično palata vredela u novcu i da je pravljena od zlata. U nekoliko tamnih polica smešteno je ponešto od starog sultanskog pribora: oružje, korpe, štitovi, odeća, kuhinjski elementi. Niz starih vrednih ćupova poređan je uza jedan zid.

Naročito je ponosan na oca, čija je slika sa Sukarnom na udarnom mestu palate. On je potpisao pristanak da sultanat postane deo Indonezije. Od tada vladari ovde nemaju političku moć, ali je njihov autoritet nesporan, ogroman. Iako je sultanat zvanično ukinut 1959. godine, vladarski uticaj koji se zasniva na ličnom primeru i poštenom odnosu prema podanicima nije se gubio. Od 2010. godine sultanu je i ponovo i zvanično priznata ta titula.

Impresivno je videti 14 velikih portreta sultana, njegovih predaka. Dok govori o njihovim zaslugama i životima, oči mu sijaju nekim drugačijim, drevnim sjajem. Tih četrnaest duša, istorija su celog ovog naroda i prostora.

Portreti su ogromni, veći od polovine čoveka, i ta veličina kombinovana sa slabim osvetljenjem palate, daje posebnu čar. Dok stojimo pokraj njih mali smo. Ne pred njima već pred trajanjem koje oličava taj dugi niz.

Princ mi pokazuje i žuto-zeleni veličanstveni tron, verovatno najlepši predmet u celom sultanatu. Tu su i vladareve starinske kočije, tu je i posebna „žuta soba", u kojoj završavamo druženje i obavezujemo se na prijateljstvo i poštovanje.

Obećao sam da ćemo u Beogradu, u Muzeju knjige i putovanja, predstaviti i njihov sultanat. Uputio sam princu poziv da dođe u Beograd, što je rado prihvatio.

Stegao sam mu ruku, pogledao mu još jedanput u dubinu jakih očiju i tvrdih crta lica, i zahvalio mu.

„Vidimo se u Beogradu", rekli smo jedan drugom na rastanku.