Alpsko putovanje iz snova, ali loših

Zimska idila, suncem obasjani snežni vrhovi Alpa, nasmejani domaćini u tradicionalnim lederhoznama, neodoljivi ukusi i mirisi lokalne kuhinje... Međutim, stvarnost često zna da odudara od fotografija u turističkim prospektima. Ovo je priča o tome.

S obzirom na neizvesnost budućih turističkih putovanja zbog aktuelne pandemije, dok se situacija ne razreši ostaje nam samo da listamo albume sa fotografijama i prisećamo se nekih lepših životnih trenutaka.

Oduvek sam bio malo „mimo sveta“, odnosno van glavnih tokova sredine u kojoj živim. Svi prijatelji su ludi za fudbalom i košarkom, ja obožavam hokej na ledu. Svi vole leto i more, ja zimu, sneg i planinu.

Negde posle pedesetog rođendana shvatio sam da je drugo poluvreme utakmice života već uveliko u toku i da je krajnje vreme da počnem da postižem golove, ako želim barem da izborim produžetke. U prevodu, da ostvarim neke davno potisnute želje.

Usled raznih životnih okolnosti, a pre svega iz finansijskih razloga, moje jedino zimovanje bilo je još u četvrtom razredu kada sam sa školom boravio nedelju dana na Divčibarama, na tzv. rekreativnoj nastavi u prirodi. Ostale zimske raspuste sam provodio uz TV gledajući turneju „Četiri skakaonice“ ili Bojana Križaja kako prolazi kroz kapije dok se okolo čuju klepetala sa alpskih kravica, a okupljeni viču „hop, hop, hop, hop“. 

Zato sam oberučke prihvatio poziv starih prijatelja da im se sa porodicom pridružim u njihovom pohodu na Kaprun i bajkoviti Cel am Ze u srcu austrijskih Alpa. U bližoj okolini nalaze se i legendarna mesta zimskog turizma – najviši vrh Austrije Grosglokner (3.798 metara), zatim Bišofshofen i Kicbil, kao i sam Salcburg. Naslućivao sam ukus Mocart kugli kako se tope u ustima, dok mi je u ušima odzvanjala Mala noćna muzika.

Scena je dakle postavljena, stekli su se svi uslovi da se u narednih sedam dana upiju boje, mirisi i ukusi Austrije. Čista esencija. Jedini problem je bio u tome što umetnici nadležni za takav doživljaj baš tih sedam dana nisu bili posebno inspirisani ili su uzeli kolektivni godišnji odmor.

Bilo je zaista naivno i preterano moje očekivanje da ćemo usred januara u srcu austrijskih planina naići na prizore zimske idile i snežno belih vrhova koji blistaju okupani suncem, kakve smo viđali na reklamama i turističkim prospektima. Sve vreme našeg boravka u ovoj prestonici zimskog turizma nebom su krstarili crni oblaci, a umesto alpskog snega, padala je tipična britanska kiša. Sve je tih dana bilo crno, mračno ili u najboljem slučaju sivo. I planinski vrhovi, i kuće, i nebo, i naši domaćini.

Smeštaj smo pronašli direktnim kontaktom putem interneta. U pitanju je veliki četvorosobni apartman u prizemlju kuće u kojoj su na spratu, do našeg dolaska, mirno i srećno živeli her Peter i frau Helga. Gazda Peter je bio tipičan predstavnik svoje lokalne zajednice. Krut, strog, ali pravičan. Brižljivo je negovao lokalnu folklornu tradiciju. Nosio je lederhozne, a dan je započinjao veselo pevušeći tradicionalne etno-hitove.

Tokom našeg boravka, više puta dnevno nas je obilazio i opominjao da u apartmanu nema pušenja iako sam u celoj našoj ekipi jedini ja bio sklon tom poroku. Uspostavljanju poverenja nije doprinela ni činjenica da me je redovno zaticao ispred apartmana kako cupkajući na minusu povlačim dimove. Bez obzira na to, ostao je sumnjičav, potajno verujući da je u pitanju neka balkanska ujdurma i da ja sigurno pušim u apartmanu čim on ode na spavanje.

Kako je ulazak u apartman prvog dana predviđen tek u 14 časova, a mi smo stigli čak 20 minuta ranije, strogi ali pravični gazda Peter je to vreme iskoristio da nam održi kratak kurs iz reciklažnih običaja svog kraja. Ispred svake kuće nalazilo se 4-5 kontejnera namenjenih raznoj vrsti otpada. Jedan za papir, jedan za plastiku, jedan za organske materije dok namenu prostala dva nisam uspeo ni da zapamtim, a kao za inat svi natpisi na kontejnerima bili su isključivo na nemačkom jeziku.

Predveče, gledajući kroz prozor apartmana u želji da u svoje sećanje trajno utisnem lepotu tmurnog, oblačnog neba iznad Kapruna i zapamtim zlokobno tamne vrhove okolnih planina, spazih gazda Petera kako krišom, ogrnut prvim mrakom, pretura po kontejnerima proveravajući da li smo usvojili stroga reciklažna pravila u koja nas je uputio.

Sutradan, u samo svitanje usledila je poseta gazda Petera i naredba za postrojavanje ispred apartmana. Jedva smo ga namolili da nam dopusti da skinemo pidžame i obučemo nešto prikladnije za minus koji je vladao napolju. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje da je jedna papirna kesa umesto u kontejneru za papir završila u kontejneru za plastiku – usledila je pokazna vežba od strane her Petera, gde nam je on svojeručno demonstrirao kako se otvara kontejner i papirna kesa stavlja na svoje mesto.

Kao logističku podršku poveo je i svoju zanosnu ali poslovično suzdržanu plavooku frau Helgu, koja se trudila da nam se ljubazno osmehuje tokom demonstracije sortiranja đubreta. Međutim, bilo je uočljivo povremeno sevanje njenih ledeno plavih očiju prema her Peteru kao da je htela da mu poruči „ Je l' sam ti rekla da ne odgovaraš na mejlove koji stižu jugoistočno od Dunava?“.

Na kraju dana, ljupka plavoooka frau Helga nam je u znak dobre volje i pomirenja iznela omiljeni specijalitet svoje bake: palačinke sa dinstanim lukom. Dok je frau Helga otišla do štale da pomuze svoju alpsku kravicu, a iz bojazni da ne uvredimo domaćicu i ne narušimo tek uspostavljeno primirje, smazali smo, sa suzama u očima, čitav kontingent palačinki dok si rekô "šnel". 

Doduše, na kraju se ispostavilo da je frau Helga luk dinstala da bi na njemu prepržila kobasice za her Petera, a da je nama zaboravila da iznese kinderladu i tradicionalni domaći džem od divljih jagoda, koje je ona lično sakupljala po šumi.

U želji da iskoristimo drugu šansu i ne izneverimo poverenje koje su nam ukazali her Peter i frau Helga primivši nas u svoje toplo gnezdo, odlučili smo da do kraja boravka smeće ne ostavljamo po kontejnerima kako nam se opet ne bi omakla kakva tehnička greška. Nabavili smo king-sajz kese u koje smo marljivo skladištili svoje đubre sa namerom da ga na povratku ponesemo sa sobom u milu nam Srbijicu.

Prvi put u istoriji naših godišnjih odmora obradovasmo se poslednjem danu i polasku kući. Kofere smo popakovali još prethodnog dana sa idejom da se iskrademo pre svitanja, kako na rastanku ne bismo slomili čelična ali ipak topla srca naših domaćina.

Jedini problem je bio što smo sada imali višak prtljaga. U pitanju je bilo baš ono smeće koje smo skladištili po kesama skoro nedelju dana. Uz sva prepakivanja nismo uspeli da ga smestimo u automobil. Takođe, nismo bili sigurni ni kakvi su carinski i zakonski propisi po pitanju švercovanja kesa sa nepravilno sortiranim đubretom, pa se ipak odlučismo da ga na brzaka naguramo u kontejnere gazda Petera. Meni je auto već bio u brzini, noga na papučici gasa, a supruga je odmerenim zamahom kroz otvoren prozor zafrljačila one kese u pravcu kontejnera.

Nismo još ni zamakli iza prve krivine, kad u retrovizoru ugledah gazda Petera kako maše rukama ispred kuće. Baš lepo što nam maše, razneži se supruga. Zaustavih auto u želji da se ipak okrenem i izljubim sa plavookom frau Helgom, pa čak i sa strogim ali pravičnim her Peterom, ako baš budem morao. Ipak, kad sam malo bolje pogledao, shvatio sam da oni pokreti njegovih ruku nisu bili razdragano mahanje nego rezignirano čupanje kose.

Uprkos mogućnosti toplog zagrljaja frau Helge, odlučno dodah gas. Bacih još jedan pogled u retrovizor... Poslednja slika koja mi je ostala iz Kapruna je pedantni gazda Peter koji kleči u hrpi smeća, revnosno ga sortirajući po kontejnerima.