Cunami koji je tresao zemlju devet dana

Kako su pokazali podaci, megacunami, džinovski talas, bio je dovoljno značajan za prikupljanje podataka sa seizmičkih monitora. Fenomen je zabeležen iz signala koji su putovali čak 5.000 kilometara širom sveta.

Šta su zabeležili instrumenti?

Seizmički monitoring širom sveta registrovao je čudan signal koji se ponavljao na svakih 90 sekundi tokom devet dana, nestajući na način koji nikada ranije nije viđen.

Isto se dogodilo mesec dana kasnije. Naknadna analiza tih signala utvrdila je da je uzrok tog podrhtavanja verovatno bio džinovski megacunami koji se prostirao pravcem napred-nazad, udarajući o strane fjordova na Grenlandu – stvarajući stojeći talas poznat kao sejš.

„Ova studija je primer kako sledeća generacija satelitskih podataka može da reši fenomene koji su u prošlosti ostali misterija. Moći ćemo da dobijemo nove uvide u okeanske ekstreme kao što su cunamiji, olujni udari i neobični talasi. Da bismo maksimalno iskoristili ove podatke, moraćemo da inoviramo i naše znanje o fizici okeana kako bismo interpretirali naše nove rezultate”, istakao je okeanski inženjer Tomas Adkok sa Univerziteta Oksford u Velikoj Britaniji.

Prema analizi seizmičkih podataka, okidač koji je pokrenuo megacunami bilo je topljenje glečera koje je izazvalo dva ogromna klizišta, koja su se survala u udaljeni fjord Dikson u Istočnom Grenlandu. Nastali talasi izazvali su snažne cunamije koji su se, nemajući kuda da odu, danima kretali napred-nazad, dostižući raspon visina od 7,4 do 8,8 metara.

Pošto je lokacija bila udaljena, niko nije imao priliku da vidi taj događaj, čak ni vojni brod koji je posetio fjord tri dana nakon početka prvog cunamija.

Čovek ima oči i na nebu – sateliti

Većina altimetrijskih merenja nije mogla da zabeleži cunamije, jer rezolucija nije dovoljno visoka i merenja se vrše u velikim vremenskim intervalima.

Nasina misija lansirana 2022. godine pod nazivom satelit „Topografija površinskih voda i okeana” (SWOT) ima instrument koji je u stanju da meri nivo vode sa velikom preciznošću.

Satelit je, sticajem okolnosti, vršio merenja u intervalima tokom dana posle oba događaja. Zato su istraživači u novoj studiji koristili ove podatke, prikupljene SWOT-ovim Ka-opseg radarskim interferometrom, da bi sastavili mape nadmorske visine fjorda.

Njihovi rezultati su pokazali jasne i značajne varijacije nivoa vode, koja se podizala kao stojeći talas od dva metra koji se kretao napred-nazad preko fjorda.

Upoređivanjem svojih zapažanja sa seizmičkim podacima, istraživači su bili u mogućnosti da rekonstruišu karakteristike svakog talasa i evoluciju svakog događaja, čak i za vremenske periode koje satelit nije posmatrao.

Uspeli su da isključe druga moguća objašnjenja za seizmičke signale i potvrde da su sejševi odgovorni. To je veliki ulog za znanje budućnosti u ovoj oblasti.

„Klimatske promene dovode do novih, neviđenih ekstrema. Ovi ekstremi se najbrže menjaju u udaljenim područjima, poput Arktika, gde je naša sposobnost da ih merimo fizičkim senzorima ograničena”, naveo je inženjer Tomas Monahan sa Univerziteta Oksford.

Studija pokazuje kako možemo da koristimo sledeću generaciju tehnologija za satelitsko posmatranje Zemlje. SWOT analiza menja pravila igre za proučavanje okeanskih procesa u regionima kao što su fjordovi u koje su prethodni sateliti imali problema da uđu.