Упознајте „Арчибалда Рајса природњака“ до 9. августа у Природњачком музеју

Неговати сећање на Рудолфа Арчибалда Рајса је важно.

„Ако је ико заслужио да се чува његово сећање, то је онда Арчибалд Рајс. Он је 1914. године дошао у Србију на позив српске Владе, где су окупационе силе извршиле страховите злочине и он је о томе сведочио у светским размерама, у европским размерама, успевао да пренесе трагедију окупације Србије и трагедију кроз коју је Србија прошла током Првог светског рата“, каже историчар, др Станислав Сретеновић.

„По завршетку Великог рата и, замислите, након гледања свих оних злочина, оних страшних ствари, Арчибалд Рајс је налазио смирнај и мир у природи. Он је у својој кући Добро поље живео, имао је кућне љубимце – на прагу белоушку, лисицу, јежа. Истовремено, шетао је Кошутњаком, Адом Циганлијом и сакупљао је, пре свега, птице и лептире“, истакао је Славко Спасић, аутор изложбе.

Захваљујући страсти према природи, Рајс је допринео формирању вредних збирки Природњачког музеја. Међутим, оне данас представљају и историјску вредност, јер су настале руком овог изузетног човека.

„Не само да је ловио, посматрао него је и лично, ипак је био форензичар и вешт у рукама, ово је његова лична заоставштина, он је то препарирао и поклањао Природњачком музеју државе Србије“, наводи Спасић.

У свом одушевљењу, пре свега, према српском војнику, којег је хтео да стави у центар прославе десетогодишњице пробијања Солунског фронта, стекао је непријатеље међу српским политичарима који су га сматрали неком врстом конкуренције.

„Видимо једног човека, једног искреног пријатеља Срба који је у вртлогу међународне политике и жеље нове државе да се представи на међународном плану остао по страни“, објашњава др Станислав Сретеновић.

„Тако да је мене привукла Рајсу та контрадикција. Побогу, ништа није нормално код овог човека – топло срце, хладне очи. Оно што је он причао у књизи Чујте Срби, то је исто оно малтене што је писао и Феликс Каниц о Србима – људима који су с једне стране окренути Европи, а са друге стране их то турско вуче у провалију и Рајс када ламентује над Србима и каже: 'Корупција, тај немар, то сте све од Турака наследили, кад ћете од тога да се ослободите?'“, прича Ненад Новак Стефановић.

„Дух Арчибалда Рајса био је присутан у полицији Краљевине Југославије“

Књижевник Ненад Новак Стефановић је писао о Рајсовој кући, али он је и његов књижевни јунак, па и у роману на коме управо ради.

„Ја га враћам поново у крими-причу са мојим иследником Крстом Павловићем, који је био његов ученик, али га стављам у шири контекст. Он је већ мртав када Крста Павловић прича о њему, али он је стално присутан јер његов дух у полицији Краљевине Југославије је био непрестано присутан. Та полиција је хтела да се развија, хтела је да добије неке обрисе који су изнад батинашких, хтела је да буде модерна, а истовремено била је она такозвана пандурска Србија“, каже Стефановић..

Данас, по некој евиденцији, постоји шест места сећања на Арчибалда Рајса. А Срби су испоштовали и његов захтев.

„Они су му пренели срце у спомен-капелу на Кајмакчалану, на месту где је он сведочио о српском повратку у своју отаџбину “, рекао је др Станислав Сретеновић.

Арчибалд Рајс је један од ретких странаца коме смо се одужили. Изложба у Природњачком музеју о његовој страсти према природи може се погледати до 9. августа. Планиране су и две пројекције документарној филма о овом чувеном швајцарском форензичару – 19. јула и 8. августа.