Modna industrija nas zatrpava otpadom – da li je reciklaža rešenje ili uzaludna borba

Švedski primorski grad Sundsval dobio je prošle godine preduzeće „Rinjusel“ (Renewcell), prvu komercijalnu fabriku za reciklažu tekstila u tekstil.

Ogromno skladište otvoreno je na samoj obali, sa lakim pristupom za brodove koji isporučuju bale od 400 kilograma iseckanog pamuka i teksasa iz sortirnica tekstilnog otpada u Nemačkoj, Švajcarskoj i Švedskoj.

Unutar skladišta, velike pravougaone bale su naslagane u kolosalne piramide od tkanine. Visoke gomile teže i više od 500 tona. Svakog meseca ovo postrojenje može primiti i deset puta veću količinu tekstila i pretvoriti je u materijal koji se zove cirkuloza.

Cirkuloza izgleda i pod prstima se oseća kao grublji papir, ali se može koristiti za pravljenje viskoznog rajona (obično napravljenog od drvene pulpe) i zatim nove odeće.

„Umesto da šaljemo (tekstilni otpad) na deponiju ili spaljivanje, želimo da ga prikupimo“, kaže Patrik Lundstrom, izvršni direktor „Rinjusela“ dodajući to vide kao kariku koja nedostaje u modnoj industriji.

Kolonijalizam otpada – veliki proizvođači otpad šalju u siromašne zemlje

Pitanje šta učiniti sa hrpama, brdima, planinama tekstilnog otpada koji proizvodi modna industrija sve je aktuelnije.

Slike korišćene odeće razbacane po plažama Gane i dinama pustinje Atakama u Čileu naglašavaju gorku istinu kolonijalizma otpada – praksu velikih proizvođača otpada (poput Velike Britanije) koji svoj otpad šalju u siromašnije zemlje bez efikasnog upravljanja otpadom – i otkrivaju kako je prekomerna proizvodnja učinila brda majica, haljina i farmerki bezvrednim za dobrotvorne organizacije i preprodavce.

Međutim, 60.000 tona tekstilnog otpada koje će „Rinjusel“ moći da preradi do sledeće godine je samo kap u moru.

EU i Švajcarska su 2020. godine proizvele sedam miliona tona otpada od odeće. Očekuje se da će do 2030. ta količina premašiti 8,5 miliona tona.

Oko 70 odsto toga se baca sa običnim kućnim otpadom i ide direktno na deponiju ili u spalionice, pokazuju podaci konsultantske kuće „Mekinzi“. Oko 30 odsto se prikuplja u okviru različitih programa poklanjanja i donacija.

Odeću boljeg kvaliteta uzimaju i preprodaju starinarnice ili dobrotvorne prodavnice u Evropi; ostatak se izvozi u Afriku i Aziju da bi bio prodat u radnjama polovne odeće (secondhand).

Takođe, izveštaj koji je u februaru objavila održiva modna fondacija „Čejndžing markets“ (Changing Markets) sugeriše da je čak polovina otpadnih materijala koji se šalju na globalni jug tako lošeg kvaliteta da se na kraju bacaju u reke ili prodaju da bi se spalili i tako upotrebili kao (veoma otrovno) gorivo. Količina pretvorena u novu odeću procenjuje se na 0,1–1 odsto.

Kompanije osim „Rinjusela“ imaju tehnologiju hemijskog recikliranja, koja stvara vlakna tzv. devičanskog kvaliteta koja se teoretski mogu reciklirati, ali napredak ka postizanju komercijalnih razmera je izuzetno spor.

Istraživački institut za tekstil i odeću iz Hongkonga (HKRITA), na primer, otvorio je fabriku u Indoneziji 2021. godine, ali reciklira manje od hiljadu tona godišnje.

„Bez (više) sistema za reciklažu koji rade na znatno većem nivou, nećemo moći da uhvatimo korak sa industrijskim otpadom i otpadom koji se stvara nakon upotrebe“, kaže izvršni direktor HKRITA Edvin Keh.

Premalo reciklaže naspram prebrze proizvodnje 

Mehanička reciklaža tekstila postoji godinama, ali čini mali procenat tržišta vlakana i proizvodi materijale koji se moraju pomešati sa nekorišćenim vlaknima da bi mogli da se koriste kao odeća.

Problemi sa kojima se suočava reciklaža tekstila gotovo su isti: potreba za materijalima koji nisu mešavina (odeća se uglavnom pravi od mešanih materijala); nedostatak infrastrukture za sakupljanje i sortiranje tekstilnog otpada; i poteškoća u nabavci dovoljno velikih porudžbina da bi se opravdala investicija za izgradnju dovoljno velikih fabrika.

„Rinjusel“ je imao neke prednosti kada je u pitanju industrijalizacija. Preuzeo je staru fabriku papira koja je već koristila 100 odsto obnovljivu energiju i imala je nešto od potrebne infrastrukture.

Partnerstvo sa Grupom H&M i neprofitnom kompanijom „Kanopi“ dovelo je do porudžbina od modnih brendova uključujući „Livajz“, „Đani i Filipa K“. Ipak, čak i uz te prednosti, švedska fabrika za reciklažu tekstila prijavila je slabiju prodaju od očekivane.

„Rinjusel“ je saopštio 16. oktobra da Lundstrom odlazi sa mesta generalnog direktora, a kompanija se navodno nada da će novo rukovodstvo uspeti da obezbedi rast porudžbina. „Rinjusel“ može da obradi pamučni tekstil koji sadrži do pet odsto sintetičkih materijala, ali Lundstrom kaže da se radi na tome da se to proširi.

U laboratorijama kompanije, cirkuloza se može reciklirati do sedam puta. Uprava se nada povećanju kapaciteta fabrike u Sundsvalu na 120.000 tona 2024. godine, a istražuju se lokacije za otvaranje ogranaka u SAD, Aziji i Africi.

„Nema više izgovora. Naše obećanje je da ćemo preraditi 100 odsto tekstilnog otpada“, kaže Lundstrom. 

Šta kaže zakon 

Kriza sa tekstilnim otpadom počinje da privlači pažnju i zakonodavaca. Uskoro će proširene šeme odgovornosti proizvođača učiniti da brendovi budu odgovorni za fazu kraja životnog veka svojih proizvoda.

U EU će uništavanje neprodate robe biti zabranjeno od 2024. godine, a do 2025. tekstil će se sakupljati u odvojenom toku otpada, slično kao papir i staklo. Velika Britanija tek treba da donese zakon o ovom pitanju, ali je u julu ministarka životne sredine Rebeka Pou pokrenula program koji uključuje predloge za podsticanje cirkularnosti i stvaranje industrije za reciklažu tekstila.

Ovi koraci predstavljaju značajan pomak u svesti o tome koliko se brzo industrija odeće pretvorila u „fabriku“ otpada. Ali sve veća brzina proizvodnje i uspon vrtoglavo brzih modnih brendova kao što su "Shein" i "Boohoo" znače da će jaz između količine stvorenog otpada i kapaciteta prerađivača tekstila nastaviti da se širi.

U nekim aspektima, proizvođači brze mode rade na pronalaženju rešenja. H&M ima 10,37 odsto udela u „Rinjuselu“ i već prodaje odeću napravljenu od cirkuloze.Takođe, od 2013. godine sprovodi program reciklaže kroz kante za prikupljanje u svojim prodavnicama. Cilj je, prema rečima Sesilije Brensten, šefice odeljenja za korišćenje resursa i cirkularni uticaj u Grupi H&M, da se tekstilni otpad iz proizvodnje koristi za izradu sirovina od kojih se pravi odeća.

Ali nedostatak infrastrukture i kapaciteta za reciklažu čini ovu ambiciju teško pomirljivom sa poslovnim modelom izgrađenim na masovnoj proizvodnji. Osim toga, ova šema vraćanja odevnih predmeta je dugo bila opterećena pitanjima o njenoj efikasnosti. Za 10 godina koliko funkcioniše, program je prikupio 155.000 tona tekstila za preprodaju i reciklažu, ali neki izvori sugerišu da obim njihove proizvodnje iznosi čak tri milijarde odevnih predmeta godišnje.

U svom izveštaju, „Čejndžing markets“ izvestio je da je pronašao odeću brendova brze mode, uključujući H&M, na deponijama ili spaljenu u Keniji. Ovo je „simptom veoma linearne industrije u kojoj se delovi slagalice još ne uklapaju“, kaže Brenstenova.

Istina je da modna industrija proizvodi previše odeće. U godinama koje će biti potrebne reciklerima tekstila da izgrade fabrike industrijske veličine, biće napravljeno na stotine milijardi odevnih predmeta koji su višak – otpad bez jednog jedinog dana korišćenja.

„Reciklaža je možda poslednje sredstvo za rešavanje problema otpada. Mnogo je bolje ne stvarati otpad ili uopšte manje trošiti“, poručuje izvršni direktor HKRITA Edvin Keh.