Poziv na igru ili izraz radosti: Zašto se u stvari smejemo

Zašto se ljudi smeju na toliko različitih načina – od grohotnog smeha do tihog kikotanja, često izazvanog najobičnijim stvarima? Istraživanja pokazuju da je smeh veoma čest u društvenim interakcijama. U proseku, ljudi se nasmeju sedam puta u roku od deset minuta razgovora sa nepoznatim osobama, dok u druženjima sa prijateljima smeh zauzima čak 10 odsto ukupnog vremena razgovora.

Zanimljivo je da šimpanze takođe pokazuju različite vrste smeha, u zavisnosti od konteksta – golicanje, na primer, proizvodi smeh koji se razlikuje od onog koji koriste za podsticanje na igru.

Robert Provin, pionir u istraživanju smeha, naglašavao je važnost proučavanja smeha u prirodnom okruženju, što je nazivao „naukom trotoara“. Smatrao je da je smeh najbolje posmatrati u svakodnevnom životu, slično načinu na koji naučnici koji proučavaju primate proučavaju majmune.

Dr Sofi Skot, profesorka kognitivne neuronauke na Univerzitetskom koledžu u Londonu, istražuje neurobiologiju vokalne komunikacije, uključujući smeh. Međutim, priznaje da je izazivanje autentičnog smeha u laboratorijskim uslovima izuzetno izazovno. Smeh je situacioni i ljudi retko ispoljavaju spontanost kada znaju da su predmet posmatranja. Zato istraživači često moraju da opuste i „zagreju“ ispitanike, slično kao što komičari pripremaju publiku.

Šta se dešava u našim telima kada se smejemo

Smeh je neverbalna emocionalna vokalizacija i nastaje prvenstveno tako što proizvodi veoma velike, pojedinačne kontrakcije međurebarnih mišića. To su mišići koje koristimo kada dišemo, kada govorimo i oni nam pomažu da proizvodimo stalan protok vazduha kroz govorni aparat, kako bismo mogli da ispuštamo zvuk. Kada se smejemo kreću se potpuno drugačije, objašnjava profesorka Skot.

Govor zahteva kontinuiran protok vazduha, a smeh se sastoji od snažnih, kratkih izbacivanja vazduha. Svako „ha“ predstavlja zasebnu kontrakciju. Za razliku od ljudi, koji se smeju samo prilikom izdisaja, drugi primati, poput šimpanzi, smeju se i prilikom udisaja i prilikom izdisaja, što proizvodi mekši zvuk. Ljudske bebe se takođe u početku smeju na sličan način kao primati, pre nego što razviju sposobnost kontinuiranog smeha zasnovanog na izdisaju.

„Ako počnete jako da se smejete, te kontrakcije bi mogle da naiđu jedna na drugu i tada istisnete vazduh iz pluća, što kod ljudi sa kardiovaskularnim problemima može biti relativno rizično“, napominje doktorka.

Zašto nam je lepo kad se smejemo

U osnovi smeha mnogo toga zavisi od hemijskih reakcija, napominje prof. Skot.

Smeh donosi i brojne fiziološke koristi. Brzo smanjuje nivo adrenalina, što dovodi do opuštanja organizma. Čak i iščekivanje smeha može da snizi nivo stresa.

Tokom vremena, smeh smanjuje i nivo kortizola, hormona stresa, dok povećava oslobađanje endorfina, prirodnih analgetika tela, koji stvaraju osećaj zadovoljstva i povećavaju toleranciju na bol.

Različite vrste smeha

Ljudi poseduju dva odvojena sistema za smeh. Prvi je drevna, evolutivna nevoljna mreža koja se proteže sredinom našeg mozga koju delimo sa drugim sisarima i koji izaziva nekontrolisan, emocionalni smeh. To je kada se bespomoćno smejemo i ne možemo da prestanemo.

„Za razliku od toga, ljudi i samo ljudi imaju drugi način da kontrolišu artikulatore i proizvode zvukove. To su takozvane bočne motoričke oblasti, koje takođe koristimo za finu motoriku ruku i povezani su sa voljnom kontrolom tela. Znači, možemo da započnemo i da prestanemo to da radimo. Ali takođe, često se dešava da se prebacujemo između ta dva sistema“, napominje profesorka.

Uloga smeha u našim životima

Ljudi se smeju iz čitavog niza razloga. Ali da bismo razumeli njegovo poreklo i odakle je evoluirao, možemo da pogledamo druge životinje.

„Smeha kod različitih vrsta sisara je povezan sa društvenim vezama i igrom. Takođe povezan je i sa odnosom roditelja prema bebama. Mame šimpanze će golicati bebu šimpanze i beba će se smejati. Ali kako životinje odrastaju, smeh postaje veoma važan i ukazuje da su namere dobronamerne, a ne nasilne ili seksualne ili nešto slično“, objašnjava profesorka Skot.

Ovo isto važi i za ljude. Bebe prvo počinju da se smeju u interakciji sa roditeljima. Bebama smeh roditelja ukazuje da je situacija bezbedna i prijatna. Tako da u najprimitivnijem obliku smeh je vezivanje i pokazivanje da je situacija bezbedna i razigrana.

Ali kod ljudi posle toga stvari postaju mnogo komplikovanije.

Smeh koristimo da izrazimo saglasnost i razumevanje i naklonost i pripadnost kada smo sa ljudima. Tako da se smejemo da pokažemo da smo deo iste grupe, ali koristimo ga i za maskiranje drugih emocija.

„Ljudi će se smejati da prikriju da su posramljeni, ljuti ili povređeni. I ljudi će koristiti smeh da upravljaju stresnim situacijama tako da ih ublaže“, napominje profesorka.

Često se smejemo i samo zato što smo čuli da se neko drugi smeje jer je smeh ljudima zarazan. Smeh je u stanju da preskoči jaz između ljudi.

Da li je smisao za humor svojstven samo ljudima

Kada se pogledaju arheološki spisi i prvi tragovi kada su ljudi počeli da beleže informacije o svetu koji ga okružuje, naći ćemo pokušaje da napišu ili nacrtaju stvari koje su smešne.

„Najbliže što se može videti kod primata je zadirkivanje, gde će jedan majmun povući za rep drugog majmunu i pobeći. U tome se može videti osnova humora, ali se na njega ne reaguje smehom i ne započinje se smehom. Jedino izgleda da u kontaktu sa ljudima, životinje imaju neku osetljivost na ljudski smeh i ponekad se čini da rade stvari da pokušaju da navedu ljude da se smeju“, napominje profesorka.

Zašto su nam neke stvari smešne

„Postoji mnogo različitih psiholoških teorija o tome šta je humor i zašto humor funkcioniše. Postoji mnogo različitih teorija, ali ima i mnogo različitih karakteristika smeha.Na primer, ako vam se ne sviđa komičar, on neće uspeti da vas nasmeje. Dakle, već unapred postoji neki stepen želje za privrženošću“ napominje prof. Skot.

Takođe zna se da dodavanje smeha u humorističkim televizijskim programima šale čini smešnijim, što možda objašnjava efekat zaraze, ali je jako teško izolovati humor iz društvenog konteksta.

Pored toga ljudima će biti smešniji vic ako ga ispriča komičar, nego bilo koja poznata osoba koja nije komičar.

Da li je nešto smešno je u stvari u očima posmatrača, kao i da u zavisnosti od vremena i mesta ne postoji stvar koja će svima biti smešna.