Фосили открили мистериозну „ванземаљску биљку“

Новооткривени фосили откривају да врста која је први пут пронађена 1969. није члан породице женшена, као што су научници у почетку спекулисали. Уместо тога, цела породица новоименованог othniophiton elongatum је изумрла, што сугерише да је историја цветних биљака компликованија него што смо мислили.

Узорци othniophiton elongatum прво су ископани на локацији Грин Ривер у Јути, посебно богатог фосилног корита који датира из периода еоцена. Уопштено говорећи, палеоботаничари претпостављају да сви биљни фосили који датирају с почетка кенозоика пре 65 милиона година морају бити повезани са биљкама које су данас живе, а othniophiton elongatum није био изузетак.

Палеоботаничар који је првобитно проучавао откривене фосиле, Хари Мекгинти назвао га је oreopanax elongatum – стављајући га у род жбуња „под кишобраном“ породице биљака која укључује женшен, анђелику и бршљан. Након помног проучавања листова, научници су помислили да су то можда сложени листови, састављени од много мањих листова, попут неких биљака из породице женшен. Oreopanax kalapensis је један пример.

Сви ти налази и груписање су уважавани док није откривен још један сет фосила биљака старих 47 милиона година. Имао је листове баш као и фосили из 1969. али то није било све.

„На новим фосилима се види да има гранчицу са причвршћеним плодовима и листовима. Обично су одвојени“, објашњава палеоботаничар Стивен Манчестер из Природњачког музеја Флориде.

Манчестер и његове колеге су покушали да науче више о oreopanak elongatum-у. Али што су више анализирали новооткривене фосиле, све су више схватали да та еоценска биљка нема ништа заједничко са родом oreopanax, или породицом araliaceae којој припада.

Листови, директно причвршћени за гранчицу, били су први траг. То нису били сложени листови, како се у почетку мислило, још шездесетих година прошлог века. А гледајући бобице, биљка је научницима постала још збуњујућа. Истраживачи су открили да чудан скуп карактеристика приказаних фосилом уопште није одговарао ни једној јединој цветној биљци.

Чудни мушки репродуктивни систем

Пробој у сазнању је стигао са новом лабораторијом и микроскопима који су постављени просторије Природњачког музеја. То је омогућило истраживачима да испитују биљку много детаљније.

Могли су да погледају и унутар бобица, да виде семе биљке и да раздвоје ситне делове цветова. Једно од најчуднијих запажања Манчестера и његових колега било је то да прашници биљке – мушки део репродуктивног система – нису отпали док су се бобице развијале.

„Обично не очекујемо да ћемо то видети сачувано у овим врстама фосила, али можда смо то превидели јер наша опрема није покупила такав топографски рељеф“, каже Манчестер.

„Правило је да прашници отпадају како се плод развија. А ова биљка изгледа необично по томе што задржава прашнике и у време када има зреле плодове са семенкама које су спремне да се распрше. То нисмо видели ни у чему савременом у биљном свету“, рекли су истраживачи.

Следећи корак је био покушај да се ова, како су је назвали „ванземањска биљка“ упореди са биљкама из кенозоика, такође на фосилном запису. Међутим, једноставно није било познатих биљака довољно сличних биљци чији су фосил проучавали.

Чак и тамо где су се могле наћи сличности са другим биљкама, било је превише разлика да би се направила озбиљна веза.

„Ми не знамо где се ова биљка налази у односу на друге биљке у њиховом царству, редовима, породицама.... Најсличнији је реду cariophillales, али има превише разлика”, наводе научници.

Истраживачи су преименовали изумрлу биљку у othniophitum elongatum – што преведено са грчког значи „издужена ванземаљска биљка" – и закључили су да вероватно припада породици биљака које више не постоје на Земљи.

То значи да палеоботаничари имају нову област за проучавање – како су се биљке диверзификовале, прилагодиле и промениле и, можда, које стратегије су биле мање или више ефикасне у преживљавању током милиона година света који се мења.

Истраживање је објављено у часопису Annals of Botanics.