Смех није увек знак да су деца радосна

Смех одраслих је подједнако сложен и представља еволутивни одговор на нешто збуњујуће или неочекивано. То је снажан „јасан“ сигнал нама и другима да је потенцијална претња, у ствари, безопасна.

Професор Белијени сматра да је смех уско повезан са развојем мозга и личности. Деца се смеју из веома различитих разлога у различитим фазама развоја, много пре него што могу да схвате апстрактне концепте као што су игра речи, виц, или чак језик.

Еволуционе предности смеха

Смех произилази из наше способности да подсвесно разумемо и проценимо недоследности у шали или акцији: то је наш одговор на тренутни прелаз између запрепашћења и разрешења.

Смех код одраслих стога сигнализира пролазак претње или страха, како нама самима тако и онима око нас. Због тога се деца – и многи одрасли – смеју на тобоганима или у сличним ситуацијама: уместо да плачу од страха, они прелазе из збуњености и ужаса у разрешење. Смех је сигнал овог прелаза.

Неколико студија показује да је овај процес механизам који стоји иза успешне комедије, посебно физичке комедије. Француски филозоф Анри Бергсон први је предложио и објаснио овај механизам 1900. године у вези са слепстик комедијом: „Елемент који се смеје... састоји се од одређене механичке нееластичности, управо тамо где би се очекивало да се нађе широко будна прилагодљивост и жива савитљивост људског бића.”

Бебе уче како да се смеју

Смех почиње убрзо након рођења. Деца уче да се смеју јер желе да имитирају своје родитеље и да добију одобравање од њих. Ово је начин на који бебе у почетку све уче: опонашањем и одобравањем одраслих око себе.

Али како расту, бебе излазе из симбиозе са родитељима која карактерише прве месеце живота. Уче да разликују себе од својих родитеља и света око себе. Када почну да се понашају аутономно – од друге до пете године – први пут почињу да осећају нову сензацију: неке ствари могу изгледати хладно, чудно или на месту, а то их шокира, збуњује и задивљује.

Ту долази смех: после тренутка оклевања схватају да је оно што је изгледало застрашујуће или неочекивано заправо безопасно.

На пример, дете се смеје када види оца са лажним кловновским носом. Зашто? Зато што су се на делић секунде постидели: тај нос није „живи“ нос. Када схвате да је то била само татина шала, смире се и смеју. Они такође могу да се смеју када њихов старији брат направи глупу фацу, а процес је исти: чуђење, уверавање, смех.

Схватање логике омогућава деци да разумеју шале

Од пет или шест година и више, деца уче да рукују апстрактним концептима, што значи да могу да схвате и „прихватају“ шале. То се дешава када превазиђу ранију фазу егоцентричности, што омета њихово разумевање мишљења других.

У овој фази, смех се јавља по истим критеријумима као и код одраслих, односно да не одобравају оно што сматрају хладним и лажним, не само код других људи већ и у процесима расуђивања. Овај ментални процес чини основу доброг вица: неподударност, запрепашћење и разрешење.

Ове три фазе развоја смеха – опонашање и одобравање, чуђење, неодобравање – добри су показатељи менталног раста и развоја детета.

Смех родитеља може помоћи бебином развоју

Смех родитеља, као и беба, важан је за развој, али зашто се родитељи инстинктивно смеју својим бебама? Лако можемо разумети да се мајка или отац радосно смеши својој беби, али смех је сложенији.

Када гледају своје дете, родитељ не може да се не збуни: бебе су по природи чудне јер личе на одрасле, али не говоре и не понашају се као они. Ово тренутно чуђење траје делић секунде пре него што га одмах савлада: то је само њихова вољена беба!

Ово би требало да подстакне све родитеље да се смеју са својим бебама, да се не осећају самосвесно или уплашено, и да буду њихови „пратиоци смеха“, препоручује професор Карло Белијени.

Такве интеракције могу побољшати понашање и добробит беба – смех је доказани савезник нашег имунолошког система – и помоћи им да развију природан, здрав однос са овим сложеним људским одговором.