Izgleda da žene bolje podnose svemirska putovanja od muškaraca, pokazalo novo istraživanje

Kada se suoče sa vanzemaljcima koji ispuštaju razarajuću kiselinu, putuju kroz vremensku crvotočinu ili na uništenoj svemirskoj stanici, astronautkinje su te koje će uspeti da savladaju sve nedaće.

Izgleda da je Holivud bio u pravu, jer veliko istraživanje o uticaju svemirskih letova ukazuje da su žene otpornije na stresove u svemiru od muškaraca i da se brže oporavljaju kada se vrate na Zemlju.

Nalazi su preliminarni, ne samo zato što je uzorak žena astronauta tako mali, ali ako se trend potvrdi, mogao bi da se pokaže kao važan u poledu programa oporavka astronauta i odabiru posada za buduće misije na Mesec i šire.

„Izgleda da su muškarci više pogođeni svemirskim letovima u pogledu skoro svih pokazatelja i tipova ćelija“, pišu naučnici u članku objavljenom u a Nature Communications, prenosi Gardijan, koji istražuje efekte putovanja u svemir na ljudski imuni sistem.

Predvođen Kristoferom Mejsonom, profesorom fiziologije na Vajl Kornel medicinskom fakultetu u Njujorku, tim istraživača je ispitao kako je imuni sistem reagovao na let u svemir kod dva muškarca i dve žene koji su leteli oko Zemlje kao civili u misiji „Spejs Eksa“ Inspirejšn 4,  2021. godine i uporedio nalaze sa podacima 64 druga astronauta.

Istraživanje je pokazalo da je aktivnost gena bila više poremećena kod muškaraca nego kod žena i da je trebalo duže da se vrate u normalu kod muškaraca kada se vrate na čvrsto tlo. Jedan protein koji je najviše bio pogođen bio je fibrinogen, koji je ključan za zgrušavanje krvi.

„Dosadašnji zbirni podaci ukazuju da je regulatorni i imuni odgovor gena na let u svemir osetljiviji kod muškaraca“, pišu naučnici. „Biće potrebno još studija da bi se potvrdili ovi trendovi, ali takvi rezultati mogu imati implikacije na vreme oporavka i eventualno odabir posade, na primer više žena, za misije na velikim visinama, lunarne i duboke svemirske misije.“

Nejasno je zašto bi žene mogle biti otpornije na svemirske letove od muškaraca, ali Mejson navodi da bi to što su u stanju da se nose sa zahtevima trudnoće moglo biti od pomoći.

„Mogućnost da tolerišete velike promene u fiziologiji i dinamici tečnosti može biti odlična za upravljanje trudnoćom, ali i za upravljanje stresom svemirskog leta na fiziološkom nivou“, istakao je profesor.

Ovaj rad je jedan od više desetina objavljenih a koji su analizirali uzorke od posade misije Inspirejštn 4 i drugih astronauta koji su proveli šest meseci ili godinu dana na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Ova merenja predstavljaju temelje za bazu podataka o svemirskoj biologiji koja će se koristiti za smanjenje zdravstvenih rizika za buduće astronaute koji putuju na Mesec, lunarnu orbitu i potencijalno čak i na Mars.

NASA planira da ljudi odlede do Crvene planete već 2030-ih, ali druga studija objavljena u istom časopisu dovodi u veliku sumnju sigurnost tako duge, duboke svemirske misije.

Međunarodni tim, predvođen istraživačima na Univerzitetskom koledžu u Londonu, izložio je miševe simuliranim galaktičkim kosmičkim zracima (GCR) i otkrio da bi doza s kojom bi ljudi mogli da se suoče na povratnom putovanju na Mars mogla izazvati trajno oštećenje bubrega, i dovelo astronaute u rizik od dijalize, ukoliko ne budu zaštićeni od štetnih kosmičkih zraka.

Nefrolog Kejt Sou, naučna saradnica na Univerzitetskom koledžu u Londonu, ističe da su bubrezi izuzetno osetljivi na zračenje, ali da trajno oštećenje možda neće biti očigledno mesecima nakon izlaganja. Čini se da zračenje oštećuje mitohondrije, male elektrane unutar ćelija, što bi na kraju moglo doprineti otkazivanju bubrega.

„Verovatno će to biti ozbiljan problem“, navodi Stiven Volš profesor nefrologije i stariji autor studije. Jedan problem sa ovom vrstom kosmičkih zraka je taj što zaštita može još više da pogorša situaciju,  jer su dolazni zraci toliko jaki da proizvode sekundarno zračenje koje takođe šteti astronautima. „Veoma je teško predvideti kako će to biti rešeno“, kaže prof. Volš.