Asaf Avidan: Spreman sam da eksplodiram na Egzitu!

Izraelski muzičar Asaf Avidan nastupiće 10. jula na Egzitu. U ekskluzivnom intervjuu za Radio 202, sa uzbuđenjem je govorio o predstojećem nastupu, o svom poslednjem albumu i novoj muzici.

Dugo ga nije bilo na sceni, mnogo duže nego što traje pandemija, a u Novom Sadu će prvi put nastupiti sa novim bendom. Zato je, kaže, neverovatno uzbuđen.

„Ima tu više stvari koje se dešavaju prvi put. Ima tu i osećanja i energije sakupljenih u meni posle tolikog vremena provedenog van bine. Prošle su dve i po godine od mog poslednjeg nastupa, a čak četiri godine od kada sam nastupio sa bendom. Već sam spreman da eksplodiram! Nadam se da će biti vredno čekanja. Za sve“, naglašava Avidan.

Kada je počela pandemija, ti si već bio na pauzi dugoj godinu dana. Da li si zbog toga teže ili lakše podneo izolaciju?

- Sve ima svoje dobre i loše strane. Bio sam skoro 10 godina na neprekidnoj turneji. Objavljivao sam album za albumom i nastavljao sa turnejom. Pregoreo sam i morao sam da istražim ko sam ja bez bine i da li uopšte želim da nastavim ovo da radim.

Zato sam uzeo godinu dana pauze, otišao u kuću na selu u Italiji, renovirao je, uzgajao masline, vino, pravio hleb i pre nego što je to postalo popularno zbog pandemije.

Već sam bio izolovan kada je počela pandemija. Bila mi je nametnuta, kao i svima drugima. To je bilo još godinu i po dana, tako da sam dve i po godine proveo ovde na selu u Italiji, sa životinjama i drvećem, bez ljudske stimulacije.

S jedne strane, to je učinilo čuda sa mnom. Napunio sam 40 prošle godine i mislim da sam morao da prođem kroz to otkrivanje sebe. Ta tišina mi je pomogla.

Sa druge strane, dve i po godine je predug period. Očekivao sam da će to biti godinu dana, a i tada sam mislio da ću već posle dve nedelje pozvati svog menadžera i reći mu: „Slušaj, moraš da me vratiš na binu."

Da, već je u mojoj DNK zapisano da sam nestrpljiv. To je testiranje mojih kranjih granica, pa će biti zanimljivo videti kako ću izgledati na bini, da li ću se odmah vratiti na staro ili ću zadržati, bar delom, ovu tek stečenu mirnu narav na bini. Znaću to za par nedelja kada počnem ponovo da sviram.

Ovaj period iskoristio si da se posvetiš pre svega sebi, a onda i svojoj muzici. Da li si otkrio šta te čini najsrećnijim?

- Ponovo plašim sebe koliko ću ući u kliše i izlizano zvučati u ovom intervjuu, ali ponovo je tu ta ironija – čak dve i po godine sam imao da bolje istražim i upoznam sebe. A ko sam ja? Samo deo vremena sam proveo sa devojkom i porodicom.

Većinu vremena proveo sam potpuno sam ili sa životinjama. Mislim da je ono što me čini srećnim - balans između samoće i okruženosti ljudima. To je uvek tanka linijia. Rođeni smo ne našim izborom i odlazimo sa ovog sveta ponovo ne našim izborom. U tom vremenu koje imamo sputani smo sami sobom.

Možemo biti empatični i zamišljati šta je to, ali nikada ne možemo pobeći od sebe. Mislim da je cela magija življenja koliko dozvoljavaš ljudima da ti priđu i koliko sebe daješ svetu. Mislim da je ono što me usrećuje u poslednje vreme to što dozvoljavam drugim ljudima da mi priđu. To je ono što osećam u poslednje vreme. Ne znam... Ovo vreme me je nateralo da naučim da cenim veze, dijaloge i lepotu toga što smo društvene životinje.

Poslednji, sedmi studijski album Anagnorisis objavio si pre godinu dana. Kad ćemo biti u prilici da čujemo novu muziku?

- To je dobro pitanje, jer u ovom trenutku, baš ovih dana, probam sa bendom. Pokušavamo da odlučimo šta ćemo svirati – koliko starih, a koliko pesama sa tog poslednjeg albuma. Postaje sve teže i teže. Moja karijera je kratka, ali imam 7 albuma. Kako da izaberem?

Kako tek Bob Dilan bira? Kako Brus Springstin bira? Nije ni čudo što njihovi nastupi traju i po tri sata. Toliko je teško odabrati. Ne znam da li želim da predstavim novi album i da li imam vemena i privilegije da predstavim novu muziku koju ljudi još nisu čuli. Možda... Ne znam. Možda će biti pesma ili dve koje još niko ne zna.

Muzičari koji su te oduvek inspirisali su Bob Dilan, Leonard Koen i Nina Simon, ali si radeći na novom albumu počeo da slušaš i neke nove izvođače, kao što su Bili Ajliš, Tom Jork i grupa „Rejdiohed“. Zanimljivo je i da na tom izdanju sve vokale izvodiš samo ti. Otkud to?

Da, da, zbog teme albuma. Istraživao sam sebe da bih spoznao sebe. Producenti i ja smo odlučili da ću sve vokale snimiti ja. Ukoliko nam bude potreban hor dečaka, napraviću hor dečaka. Ako nam budu potrebni ženski vokali, snimiću ženske vokale. Ukoliko nam bude potrebna grupa muškaraca koja viče u pozadini - i to ću snimti.

I tako sam ulazio u ulogu svih tih likova. Ironično je, i kliše je, i očigledno je, ali potrebno ti je više od jedne uloge, jednog glasa da ispričaš priču o jednoj osobi, a ta osoba sam ja. Tako da sam dosta radio na tim velikim grupnim vokalima.

Jedna od pesama sa ovog izdanje je i Wildfire. Dok si pisao tekst za ovu pesmu zamišljao si ženu koja bi se lako mogla naći u nekoj od serija i filmova Dejvida Linča. Da li si ljubitelj ovog čuvenog američkog reditelja?

Imam dovoljno godina da sam čak i gledao originalni Tvin Piks na televiziji, a onda i Bulevar zvezda kada je izašao i sve te filmove Dejvida Linča. Ta stvar koju radi je da se poigrava našim znanjem holivudskih klišea, našim očekivanjima, a onda ih pretvara u podsvesne personalizacije.

Studirao sam i izučavao film i animaciju. Na taj način posmatram i svoje pesme kada ih pišem. U glavi sam zamišljao ženu koja uvek priziva nesreću i katastrofu, kako se vozi u kabrioletu po nekom američkom auto-putu, vetar joj nosi kosu, a iza nje – vatra, katastrofa.

Već sam pisao o njoj, ne znam ko je, ali često mi se vraća u pesmama. Verujem da je ona neki podsvesni deo mene, ne neko drugi, da je neka druga verzija mene, neko ko je zavisan od uništavanja. Ona je deo mene i valjda treba da je volim podjednako kao svoju mirnu stranu. Zato pišem o njoj i njoj je potreban glas.

U ovom periodu si iskusio i jedan tragičan događaj sa ljubimcem kojeg si udomio. Reč je o mešancu vuka i psa. Verovao si da ga, uz pomoć dresera, možeš pripitomiti i priključiti svojim brojnim drugim životinjama. No, jedan trenutak nepažnje doveo te je u situaciju da ne znaš hoćeš li izvući živu glavu. Završio si u bolnici sa teškim povredama. Nije bilo sigurno da li će moći da nastaviš da sviraš. Šta ti je u tim trenucima prolazilo kroz glavu? Da li si razumišljao šta bi za tebe bila opcija B?

- Da, imao sam incident sa mešancem vuka i psa kog sam usvojio. Stvarno je pokušao da me ubije, ali sam nekako pobegao. Kola hitne pomoći su me vozila svog raskomadanog. Moja ruka je bila raskomadana, moje uho je bilo otkinuto!

Pogledao sam sebe i drhteći od adrenalina i straha pomislio sam da nikada više neću svirati. Da nema šanse. Ali, začudilo me je koliko sam brzo rekao sam sebi: „Okej, pa šta. Sve je u redu, radićeš druge stvari. Važno je da si ostao živ!“

Ja jesam sebe oduvek doživljavao kao muzičara. Mislio sam da ako ne mogu da stvaram muziku - šta da radim? I posle priče o usvajanju vuka-psa, koja nije pošla po planu, mislim da bih opet radio nešto sa životinjama. Ja sam vegan, pokušavam da spasim životinje i radim na tome sa udruženjima.

Čak i da se ispostavilo da posle ovih povreda više ne mogu da se bavim muzikom, mislim da bih i tada bio zainteresovan da se bavim životinjama. Mislim da bih radio nešto u prirodi, sa prirodom, uzgajao nešto. Radio bih nešto potpuno drugačije od muzike i nastupa pred hiljadama ljudi i vrištanja u mikrofon u nadi da će i publika nešto osetiti.

Zanimljivo je da o životinjama i pevaš. Na primer u svojoj pesmi Lost Horse pevaš o izgubljenom konju i još jednoj nevolji sa vukovima.

- Da, vukovi su jurili moju kobilu Ariadne i ona je pala sa litice. Nikad nismo uspeli da pronađemo njeno telo. Zato nisam ni stekao osećaj konačnog rastanka. Ona nije mrtav, već izgubljen konj. Ariadne je zapravo bila samo pokretač priče.

Kad sam počeo da pišem pesmu, bilo je očigledno da ne pišem samo o njoj. Pisao sam o svemo što sam izgubio – o staroj ljubavi, snovima, delovima sebe koje sam tokom godina izgubio, o svemu što gubimo. Ali, to smo mi - primer bogovima koji ne stare i ne umiru, tu smo da im pokažemo prolaznost vremena kroz naše rođenje, propadanje i smrt.

Mi smo samo deo tog ciklusa postojanja nade i gubitka nade. Mislim da je to tragično, a istovremeno i prelepo. Čitav ovaj moj poslednji album je to – oda tom našem kvalitetu da smo konačni, prolazni, zbunjeni - i prelepi!