Premijera „Trojanki“ u Burgteatru – ima li razlike između besa i žalosti

Kada su Euripidove Trojanke prvi put izvedene, Atina se nalazila negde na polovini Peloponeskih ratova sa Spartom. Vrlo hrabro od autora, pisao je antiratni tekst usred domovinskih strasti oko sebe. Tematski je radnja smeštena između dva starija Homerova epa, Odiseje i Ilijade.

Koristeći ratnu varku, grčke snage pokore Troju. Što u borbi, što u kasnijim egzekucijama, pobednici ubiju sve muškarce iz porodice kralja Prijama, a njihove žene podele među sobom. Kraljica Hekabe, njena ćerka Kasandra i snaha Andromahe, postaju robinje grčkih vojskovođa.

„Originalni Euripidov tekst je niz lamentiranja i naricanja trojanskih žena. To s jedne strane otkriva njihovu psihu. Ali s druge, koliko god je ova produkcija mračna, ona u stvari po strukturi nije tragedija. Odatle smo krenuli i adaptirali tekst kao pokušaj svake od tih figura da ispričaju svoje individualne sudbine, pruže svedočanstvo i daju šlagvort za sledeću u redu. Zanimala me je mogućnost transformacije u bolu“, kaže rediteljka predstave, Adena Jakobs.

Da li prihvatiti sudbinu? Treba li se pomiriti sa porazom? Da li je život uvek bolji izbor od smrti? Politički je to opasan teren, danas ništa manje nego u vreme nastanka Trojanki.

Ova produkcija se drži meta-nivoa i pazi da ne bude zloupotrebljena kao simbol ukrajinskog otpora Rusiji. Ipak, pozorišne kritike nemačkog govornog područja je upravo tako tumače, kao ultimativni dokaz da Kijev ne sme da prihvati poraz čak ni za spas civila.

„Ovde je od interesa emotivni teren kroz koji figure vode, nekad kroz najgore noćne more, vizije i fantazije, nekad u osvetu, nekad, kao lepa Jelena, u svet drugih dimenzija. Mislim da postoji veza između žalosti i besa. Ona stvara strahovitu energiju u momentima kad žene izgovaraju reči koje deluju monstruozno. Nadam se da to ne dolazi do gledaoca kao prihvatanje sudbine. Ne pokazujemo mistiku, već egzorcizam“, naglašava Adena Jakobs.

U ovoj režiji Trojanki, izbrisani su vekovi ženske emancipacije. Po estetici je elegantna i promišljena, u referencama sa današnjicom namerno retrogradna. U osnovnom utisku, deluje kao noćna tužbalica na groblju lutaka.