„Роман о Цибулки“ – ода малим људима и губитницима

„Свачији живот је непоновљив и због тога је вредан приче, било да је краљев или последњег човека са маргине“, каже писац. Иако углавном приповеда о себи сличнима, јер мисли да их познаје, а о маргиналцима мање зна, Цибулка „посрнули херој“ из Блока 21 га је изненадио. Један од оних ликова са новобеоградског руба, заслужних да се у причи боље чују откуцаји срца града, необичног имена, које у преводу са украјинског значи бели лук, појавио се из пишчевог детињства.

„Сетио сам се да је био боксер и негде сам покупио исто један обрт онако жаргонски обрт 'удара као бели лук' али то је било потпуно нехотично употребљено. Тако су се те две ствари повезале опет неком врстом, нећу рећи магије, то је сувише претенциозно, али неке више случајности, и то је знак да ствари почињу да вам успевају у писању“, каже Михајло Пантић.

Исписао је читав низ прича о некадашњој боксерској нади, шампиону у испијању пива, љубитељу мачака, и на крају бескућнику, заокупљен питањима о животу који се прихвата без приговарања, а издржава уз браон стакленку и шпанске серије.

„Постоји свесна намера да се проникне у живот људи који не мисле о сопственом животу, али исто тако ја чекам да ми сам процес писања да неки одговор. До неких којим се нисам надао који сад сежу у домен једне тешке речи коју ћу употребити а која је у извесној мери детронизована у модерној, нарочито у постмодерној, књижевности, а нисам могао да је избегнем зато што сам ја у ствари васпитан на тој врсти традиције – то је реч судбина“, истиче књижевник. 

Пантић приповеда уверљиво, не без ироније, језиком у којем проговара и старо и ново време, уграђује богато читалачко искуство стварајући своју оду малим људима и губитницима, истовремено је посвећујући свим „божјим људима“ не само у књижевности.

„Као што је Иво Андрић имао Ћоркана, тако је и Михајло Пантић је створио свог Цибулку из чије перспективе се сагледавају велики догађаји како о људској судбини појединачног човека тако и о судбини целог колектива рецимо од несврстаних па до доласка транзиције на ове просторе“, наводи главни уредник у Српској књижевној задрузи Никола Маринковић.

Једно од правила Михајла Пантића јесте да у свакој књизи писац мора да буде неко други и друкчији. О ономе што приповеда и начином на који то чини у новој великој причи, а роману само у наслову, то потврђује.