Klasično je moderno

Celovitost ove zbirke počiva na sada već klasičnim i u istoriji poznatim motivima: Veliki rat, mit o duši i onom 21. gramu koje napušta telo posle smrti, verovanje u limb kuda odlaze nekrštena deca, običaj fotografisanja mrtvih, pionirski koraci osvajanja znanja o vakcinaciji, fenomen crkvenih relikvija, kuga i posledice...Događaji i pojave prošlih vremena interpretirani u istoriografiji, nauci, sociološkim i filozofskim analizama, kao zaokruženo znanje o epohi kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka.

Umetnost i književnost, međutim, a to pokazuje zbirka Crna jedra, ima intenciju više, da naizgled osvojeno znanje i sud o nekim pojavama rekreira posredstvom mašte i stila i „zaboravljene priče“ učini nezaboravnim. Tačnije, pokaže da ništa rođeno u ljudskom duhu ne prevazilazi taj duh i iskustvo čak i kada se čini da savremeni čovek osvaja nova znanja i zaključke, nove puteve razumevanja sveta i pojava koje ga prate.

Veselin Marković izabrao je, dakle, „zaboravljene priče“ i otkriva ih strategijom, danas pomalo opet zaboravljenog, stiliskog perfekcionizma. Ne artificijelnog i limitiranog pukim artizmom već upravo suprotno, potvrđujući vitalistički nerv u poetskoj slici, dijalogu, celini. Kada dvoje ljudi, roditelji mrtvog deteta u gluvo doba noći odlaze da krštenjem spreče „prokletstvo boravka u limbu“ ili kada se nemački vojnik u brisanom prostoru tokom Prvog svetskog rata prebacuje u neprijateljski rov da upozori na novo dejstvo i tamo potvrdi ne ratno već antiratno raspoloženje kao vrhovno humanističko načelo narušeno interesima politike i vođa, kada medicinska sestra putuje u pansion u kojem će se susresti sa eksperimentom „merenja duše“ ili kada fotograf odlazi da slika mrtvo dete jednog bračnog para, susrećemo se sa procesom formiranja autentične slike razvoja spoljašnjih događaja i njihove refleksije u psihološkom profilu junaka.

Slika prostora često evocira atmosferu gotske i horor priče, „Prošli su pored kolibe podignute na vrhu golog brežuljka. Obasjavala ju je bleda mesečina koja se probijala kroz sve gušće oblake. Nije se čuo nikakav zvuk, a jedini prizor bio je mrtav, očekivano“, a zatim se junakinja priče Slap zapita da li će „i njena duša tako lutati po noći, zajedno s demonima?“ U nekim pričama slika atmosfere probija statički okvir predsatve jednog trenutka i postaje refleksija stanja junaka koji se pitaju o značaju tog trenutka, strahuju ili se nadaju, ta slika često biva okvir za uverljive, nekada duhovite razgovore ili komunikaciju koja u svom toku nosi rasplet neke tajne. Često taj rasplet ima jak efekat kao poenta, iznenađenje kojemu se, tokom razvoja priče nismo nadali.

I kada stignemo do tog kraja, tog otkrivanja i saznanja, ono ostaje u čitalačkoj misli kao nova zagonetka, startna tačka nekog puta koji sada čovek ima sam da pređe, bez pisca kao duhovnog vođe već sam, u ovom sada, njegovom, čitaočevom vremenu koje sa onim ispripovedanim samo naizgled nema nikakve veze. A zapravo ima, s jedne strane istorijsko vreme i u njemu zablude, pobede i porazi, strahovi ali i radosti, sa druge pojedinac i fizički prostor kojim je okružen i koji savladava korak po korak ka nekom ili nečemu u tom istorijskom vremenu kao na opasnom brisanom prostoru. Ta opasnost i izazov, nepoznanica i savladavanje njene suštine je tačka susreta prošlog i sadašnjeg, zajednički imenitelj postojanja na ovoj planeti čoveka koji je živeo u 19. i 20. veku i ovog sada u 21. dok čitamo Crna jedra Veselina Markovića.

Pokušaj da „zaboravljene priče“ učini nezaboravnim Marković je savladao stilskim umećem i uverljivom dinamikom razvoja priče o nekim davnim vremenima. Klasičnim postupkom osvajajući savremenog čoveka.