O ljubavi i diktaturi: „Maša Regina“ Vadima Leventalja i „Februar 33“ Uvea Vitštoka

Umetnici u diktaturi – Februar 33, Zima književnosti Uvea Vitštoka 

Tog februara zima nije bila na zalasku. Počinjala je. Plodove duhovnog glamura, koji su se nekada iz Berlina širili svetom, zamenio je pakleni strah. Istorija je zabeležila činjenice o vremenu kada je Hitler došao na vlast.

A šta su zapravo osećali, šta su tih dana mislili i činili velikani književne i umetničke scene? Uzbudljivo, slikovito, dinamično i sugestivno priča Uve Vitštok.

Paralelno pratimo događaje na političkoj sceni i lične drame pisaca, izdavača, umetnika, heroja Prvog svetskog rata…

Dok nacionalsocijalisti preuzimaju vlast, a predsednik rajha Hindenburg imenuje Adolfa Hitlera za kancelara, Tomas Man, njegov brat Hajnrih i sin Klaus, Erih Marija Remark, Bertolt Breht, Jozef Rot i drugi velikani s adresom u nemačkoj prestonici nalaze se pred sudbinskom odlukom.

Tu je ona fina međa gde dokumentaristička proza prelazi u napeti triler, povremeno roman toka svesti, toplu ljudsku priču. Vitštok majstorski kreira, tačnije dočarava atmosferu početka divljanja nacista, zabrane okupljanja, predavanja, predstava, racija, progona, hapšenja, mučenja... u kojoj, čitavoj umetničkoj sceni, svim intelektualcima „zvone zvona za uzbunu“.

Mnogima od njih Hitlerova pojava je delovala toliko groteskno da mu nisu proricali dugo političko trajanje. Pisac i novinar Karl fon Osijecki upozorava: „Sve će to trajati mnogo duže nego što vi mislite“. Svestan je i nemoći pisaca pred tom nadirućom silom, ali ne zaboravlja na važnost odgovornosti intelektualca: „Svaki od nas može da odluči da onima koji sada imaju moć nikada ne pruži ni mali prst“. Neki su to ipak učinili. Većina nije.

Pisac Hans Jost, Hitlerov obožavalac, treba da postane rukovodilac Državnih pozornica. Bertolt Breht, iako osamnaestogodišnjak, već je u njegovom komadu Usamljenik prepoznao „nemstvovanje“ i kao kontrapunkt piše Bala, a postaje i jedan od najvažnijih marksističkih autora tog doba. Tomas Man u Čarobnom bregu liku fanatika Nafte daje neke Jostove crte, istovremeno raskida s esteticizmom i jedan je najistaknutijih građanskih branilaca Vajmarske republike.

Nad svima njima nadvija se teret odluke da li da odu ili ostanu.

Vitštok majstorski ukršta istorijske fakte iz obimnih savremenih dokumenata i dnevničke zapise slavnih ličnosti.

„Petak, 10. februar.

U osam sati uveče Hitler pred oko deset hiljada slušalaca drži u Palati sportova u Potsdamskoj ulici svoj prvi veliki govor u izbornoj borbi… On će, objavljuje, ponovo usrećiti narod jednom istinski nemačkom kulturom, nemačkom umetnošću…

U isto vreme Tomas Man drži u sali Auditorium Maximum Minhenskog univerziteta govor o Rihardu Vagneru. Ne ograničava se samo na glorifikaciju velikana već naglašava da njegova operska umetnost nema nikakve veze s „nekakvom čistotom u nemačkoj kulturi, koju Hitler istovremeno veliča u Berlinu“.

Prati ih Vitštok iz časa u čas. Daje literarni pečat „mozaiku činjenica“. S naglašenom autentičnošću koju potcrtavaju imena kafea, vinarija, pozorišnih scena, stanica, gradova u kojima borave junaci.

Oživljava njihove ljubavi, karnevalski život Berlina, profesionalne uzlete i posrnuća. I sve je odjednom dramatično zasenjeno pitanjem golog opstanka. Toliko uverljivo ispisano da delite njihove dileme, odlučujete sa njima, pitate se šta biste sami učinili.

Znamo da je Erih Marija Remark 1939. emigrirao u Švajcarsku, napisao osam romana, ali nijedan nije ponovio slavu dela Na zapadu ništa novo. I Tomas Man odlazi u istu zemlju, pa se seli u SAD, potom ponovo u Švajcarsku.

Breht ide u SAD, zatim u Moskvu, i onda preko Vladivostoka u Holivud, gde sa Fricom Langom radi film I krvnici umiru.

Osijecki dugo boravi u logoru i u močvarama. Dobija tuberkulozu. Na inicijativu mladog nemačkog emigranta Herberta Frama, koji je u egzilu za svoje nom de guerre (ratno ime), uzeo Vili Brant, Osijecki dobija Nobelovu nagradu za mir.

Na činjenice iz postratne biografije svih junaka autor podseća na kraju. O tome kako su živeli, pre svega preživeli, čitamo na stranicama Februara 33. Baš kako je obećao u podnaslovu, Uve Vitštok je ispričao istinsku priču o „zimi književnosti“. Znali smo iz udžbenika mnogo o njoj, sada smo je proživeli.

Čovek nikad ne odrasta, samo stari – Maša Regina Vadima Leventalja 

Februar je u potrošačkom društvu postao „mesec ljubavi“, čak i u zemljama u čijim religijama Valentin nije svetac. Tone srca od čokolade, zlata, dragog kamenja i svih drugih proizvoda overavaju, kako tvrde reklame, ljubav.

Da li takav svet, profesija koju je odabrala ili poreklo određuju ljubavi Maše Regine? Na čitaocu je da odmerava na ovom uzbudljivom književnom putu.

Upoznajmo prvo glavnu junakinju! Rođena je u problematičnoj, siromašnoj provincijskoj porodici. Takvo okruženje ograničilo je prostor za ideje o budućnosti. Onda stupa na scenu grandiozna figura života i literature – slučaj.

Prepisuje od drugarice naziv željene škole za nastavak obrazovanja i kreće životna, verodostojna, snažna priča o devojčici koja osvaja grad Sankt Peterburg, zemlju, kontinent, srca. Postala je uspešna filmska režiserka.

„Maša je od preplašenog provincijskog pačeta u izlizanom kaputiću postala ne samo lepotica – glavna promena nije bila u odeći i u boji kože, nego u gestovima i pogledu koji su sada pripadali snažnoj, samouverenoj ženi što neusiljeno zapoveda ogromnoj filmskoj ekipi.“

Polako je otresala teret porekla, usvajala jezik grada, struke, istovremeno gradeći „oklop koji se istanjio do neviđene propustljivosti“.

Bio je narušavan grižom savesti, doduše retkom, jer je surovo zaboravljala poreklo, roditelje, mesto iz kojeg je potekla. Šta je ostalo isto? Život u slikama, ne samo pokretnim. Oduvek je crtala. I jedna naklonost ili ljubav, Roma. „Odjek jednog snažnog otkucaja srca razlegaće se čitavog života.“ Uvek između ljubavi i osvete. Očekivali su da „njihova sudbina nalegne na šine nekog pristojnog sižea“, a prepreka je bio podrugljivi nesklad predstava o budućnosti.

Još dva muškarca su deo njene ljubavne priče. Čudesne svakako. Učitelj A. A. je junak, na momente, koliko i ona.

„Kad roman preti da se pretvori u hagiografiju, pouzdan način da se igla vrati na stazu je da odmah otkriješ čudesa koje je junak učinio i da se bez oklevanja okreneš onome šta radi pokretačka sila svakog romana – ljubavnoj priči“, duhovito podseća autor. Nije morao da brine.

Ovo je i ekskluzivna povest o procvatu filmske industrije, o sjaju uspeha i tami neuspeha, o crvenom tepihu Venecije, Berlina, Kana, koji menja ritam toka krvi u venama umetnika, o požrtvovanju, talentu, o stvaralačkom putu, mestu umetnika u društvu… Drugačija od svih, neholivudska…

Ni u velikoj priči ne treba da nam izmakne pažnji jedan momenat, ne samo zbog uloge u uspehu, već zbog malih detalja stvarnosti koji umeju da zabave, o upućenim laicima, koji sve znaju o nekom filmu, a ni sami ga ne razumeju, ali je „in“ pričati o njima.

„Evropski filmski snobovi prepoznavali su jedni druge s tim filmom (Potera, njen filmski početak), koji je neočekivano iskrsnuo iz bezvremenosti.“

Konačno, ovo je i priča o odnosu Rusije i Evrope sagledana kroz neprestano žongliranje potrebe glavne junakinje da bude u rodnoj zemlji i na velikoj filmskoj sceni Evrope.

Savršenstvo jezika, kojeg smo tako željni, čudesne metafore, bajkoviti opisi pre svega Sankt Peterburga, koji je za Mašu „postao istinski poligon sreće, grad u kojem se svakog časa može dogoditi da zupčanici sveta počnu iznenada da se dobro vrte i svet odjekuje nežnom muzikom…“, poetika na tragu velikana ruske klasike, duboko poniranje u površnost sveta, u sumrak duše junakinje oko koje sve blista od uspeha, sve je to u romanu Vadima Leventalja.

Mnogo je rečenica za podvlačenje, pamćenje, razmišljanje, recimo o tome da čovek nikad ne odrasta, samo stari.

Kada je roman krenuo u život, s obzirom na to da je i o filmu, ispratilo ga je i poređenje s delima Miloša Formana i Larsa fon Trira.

Dok budete čitali otkrivaćete dobre razloge za to.