Зашто нам је тешко да се одрекнемо пластичних кеса и када ћемо их потпуно протерати

Пластика је материјал који се данас највише употребљава у свету. Због пластике смо постали потрошачко друштво, јер је пластика све производе учинила веома јефтиним и подигла стандард.

„Чак 70 одсто текстила, текстилних влакана чини пластике, док је свега 20 одсто природних. Од свега што сачињава обућу 60 одсто је пластика, 40 одсто су остали материјали. У аутомобилима између 15 и 20 одсто по тежини је пластика, али и 50 одсто по запремини“, наглашава Виктор Полипак, председник групације произвођача кеса Привредне коморе Србије и додаје да је човеку је пластика на неки начин олакшала живот, али нам је дала и велику количину отпада против кога морамо да се боримо.

Међутим, изгледа да нисмо спремни да се одрекнемо комфора који нам је донела пластична кеса.

Ни Правилник о употреби биоразградивих кеса, ни законске и алтернативне мере, па ни апели за бригу о нашем окружењу и очувању природе нису постигли скоро ништа.

Тек се плаћање показало као ефективно решење – употреба пластичних кеса у нашој земљи смањена је за око 70 одсто.

Колико смо далеко од идеје да пластичне кесе нестану у потпуности?

На пластичне кесе, фолије и сличне производе, отпада око 10-11 одсто светске производње, а кесе за примарно паковање хране, стреч фолије и слично чине око два одсто светске производње пластике.

У Србији, са између шест и осам хиљада тона, колико се кеса годишње потроши, чине 0,3 одсто укупне количине отпада која се генерише код нас, што је око 2,5 милиона тона годишње.

Након увођења наплате кеса у продавницама, негде 2017. или 2018. године, количина употребљених кеса смањена је за неких 65-70 одсто, каже Виктор Полипак.

У Европској унији борба против кеса подржана је системски.

„Још 2015. године донета је уредба о разним типовима пластике, па између осталог и о пластичним кесама. Одлучено је да се забране кесе до 2025. Постоје три типа кеса, значи, оне јако танке, у које тренутно пакујемо на пример воће, поврће и оне су за нужне паковање и оне се углавном не наплаћују. Имамо и јако дебеле кесе. Ово што сад имамо у Београду, рецимо у Максију, оне су преко 50 микрона. И имамо средњи тип кеса, који су од 15 до 50 микрона. Тај средњи тип кеса је европском регулативом требало да буде забрањен“, објаснио је Полипак.

Идеја је била да се смањи број употребљених комада и да се, повећањем дебљине, олакша сакупљање кеса.

Потрошачи као покретне рекламе

Србија је у обавези да, због отварања Поглавља 27, усвоји директиве Европске уније о једнократној употреби пластике, а то се односи и на сламке, прибор за једнократну употребу, на дршке за балоне, посуде за паковање хране.

„У питању је директива 2019/904 о употреби једнократне пластике, и ту директиву имплементирала је, на пример, Црна Гора 2024. године, и код ње је забрањена и употреба пластике до 50 микрона, код нас и даље није. Код нас се користи пластика до 15 микрона за паковање воћа, поврћа, на месту продаје робе“, истакла је Весна Перинчић из Републичке уније потрошача.

Приход од продаје кеса у Црној Гори, како наводи, усмерен је еко-удружењима, то јест на заштиту животне средине.

„Код нас нема те обавезе. Тако да је проблем што је све пребачено на леђа потрошача. Потрошачи плаћају сада те кесе. Трговци зарађују на продаји. Цене се крећу од 10 па и до 60 динара. Све зависи од трговца јер нема ограничења износа“, указује Перинчић.

Према њеним речима, потрошачи нису задовољни јер се не види бољитак у заштити животне средине. Такође, потрошачи плаћају кесе, а претварају се у покретне рекламе јер се на кесама налази лого трговца.

Још једна од препрека на путу ка протеривању пластичних кеса је то што на продајним местима често нема кеса које су папирне или од других материјала.

„Ако једну пластичну кесу замените папирном кесом, имате 10 пута више материјала. Када бисте заменили у свету све пластичне кесе папирном кесом, потрошили бисте 100 милиона тона папира, што би била четвртина тренутне светске производње папира“, истакао је Полипак.

Како наводи, за папир важи да има велики проценат сакупљања зато што је највећи део папира картонска кутија.

„Код пластике имате мањи проценат сакупљања зато што имате много амбалаже. То паковање баците и оно заврши на депонији. То код пластике може да се реши кроз спаљивање, јер је она јако добар енергент. Међутим, прелазак на папирне кесе није препознат нигде, чак ни у Европској унији, јер бисмо посекли Амазон за пет до 10 година. Реално, решење је у примарној селекцији не само за кесе, већ за све врсте пластике“, поручио је Полипак и додао да треба да се окренемо рециклажи уз увођење додатне регулативе.