„Ja svako i druge pesne“ Borivoja Gerzića

Flober, majstor među stilistima,  primenjivao je kreativni metod jednostavan naizgled ali efikasan samo u slučajevima autentičnog literarnog talenta.

„Umetnik“, zabeležio je on u Pismima, „treba da bude u svom delu kao Bog u svemiru, nevidljiv a svemoćan“.

Ovaj autopoetički iskaz mogao bi danas, u eri ispovednih narativa i dominacije autofikcionalne proze, proći kao dobar savet piscima fokusiranih na vlastiti doživljaj okruženja u meri koja poništava autorsku distancu od teksta i vlastitu percepciju proglašava jedinom mogućom.

No, vreme će pokazati sudbinu modernih romanesknih  ispovesti.

Mi ovoga puta skrećemo pažnju na jednu pesničku zbirku a gde je „lirski subjekt“, tu je i autorsko „ja“ , gde je autorko „ja“, tu je često i ispovedna forma ali prilično drugačije teksture od dominantnih proznih autofikcija.

Pisac i prevodilac Borivoje Gerzić ima u ovoj kulturi dugogodišnji literarni staž. Njegove zbirke priča, njegov leksikografski rad, nekoliko pozorišnih komada te studija o fenomenu smrti i biografija o Beketu poznati su iskrenim tragaocima za individualnim i apartnim glasom u kulturi.

Gerzić je potvrdio to svojim zbirkama priča pre svega koje plene uverljivošću a ne pripadaju doslovno stvarnosnom konceptu izgradnje likova i toka pripovedanja, zavode izvesnom „oneobičavajućom“ situacijom a nisu na tragu fantastičke literarne tradicije, postavljaju egzistencijalističke upitanosti a ne zamaraju beskrajnim refleksijama.

Pre bi se moglo reći da Gerzić, sledeći unutarnji imperativ ispitivanja sebe i vlastite pozicije, razgrađuje spoljašnji svet ne bi li ga ponovo izgradio u nekakvom Alisinom ogledalu iza kojeg zemlja čuda ne postoji ali su zbivanja čudesna u svojim uverljivim obličjima.

Tačnije, Gerzić piše tako da se ne obazire mnogo na književnu modu ali mu je važan jezik i forma koja ga prati.

Ovoga puta, Gerzić je pomenuti unutarnji imperativ ispitivanja ličnog i spoljašnjeg ugradio u jednu pesničku zbirku, “Ja svako i druge pesne” u izdanju kuće Rende.

I odmah, na početku, uvodnom pesmom, direktno dao do znanja da sledi staru ideju o umetniku kao demijurgu, ovde, u ovoj zbirci, biblijskom demijurgu koji stvara za sedam dana.

Samo što je ovaj demijurg čovek-pisac savremenosti koji zna da postoji auto, zna za postojanje automobila, za izvesnost društva izvan prirode, i koga upravo to saznanje udaljava od urbane sudbine i približava početku, onom iz biblijskog Postanja.

Tako Gerzić uvodi jednog specifičnog poetskog junaka, savremenog i arhaičnog čija savremenost duguje prizoru prošlog kada junak liči na kakvog biblijskog proroka a njegove pesme postanu arhaizovane „pesne“.

Toliko hvaljen savremeni proces individualizacije u zbirci “Ja svako”, zamenjuje se procesom identifikacije s mnoštvom.

„može li se govoriti o jednom čoveku

a da se ne govori o svim ljudima

može li se govoriti o jednom narodu

a da se ne govori o svim narodima

može li išta biti rečeno o jednom živom biću

a da nije reč o svim živim bićima“

Gerzićevi stihovi imaju narativnost i ritmičnost, oni su dovoljno narativni da predstave prizor iz prirode kojom je junak okružen: 

„drveće ćuti i raste

vetar zaneo u krošnjama

u bagremu pčela stremi

nektaru

pola drveta odustalo

pola nastavlja“

I savršeno sažeti da u toj sažetosti akumuliraju kompleksna značenja.

Tamo gde se naracija širi u opis događaja, čitalac prati zbivanja često na ivici oniričkog. Te poetske celine ponekad koriste element fantastike da poentiraju značenje svakodnevice, ponekad su sinteza događaja i filozofske upitanosti o granici čovekove slobode, misteriji identiteta,odnosu istine i privida, kolektiva i pojedinca, (ne)mogućnosti verbalnog iskazivanja očiglednog itd...

Gerzićev poetski junak nije revolucionarni buntovnik, on je radije aktivni posmatrač okruženja čija aktivnost nije „aktivizam“ već introspekcija:

„nisam dovoljno nepošten

da zastupam radikalnu promenu

sveta

kad nisam sposoban

radikalno

da promenim sebe.“

Čitalac se kroz tekst pesničke zbirke „Ja svako i druge pesne“ kreće lako no „prohodnost“ iskaza samo je spretna jezička mimikrija kojom autor neprekidno, iz „pesne“ u „pesnu“, potvrđuje celinu kao jedinstvo suprotnosti, prisustvo vlastitog „ja“ u mnoštvu koje valja razumeti i kada se čini da je taj jedan, junak, poput kakvog starozavetnog proroka okrenuo leđa svetu i posvetio se životu iza granice mogućeg.

Autor, kao onaj Floberov Bog u svemiru, vodi priču, oslikava prizore, ima mišljenje o mnoštvu likova koji promiču kroz te poetske slike, one su nekad groteskne, fantastičke, predimenzionirane i začudne, i u tom procesu oslikavanja predstavlja „život kakav jeste“, da se poslužim nazivom jedne Gerzićeve zbirke priča. Bez „naravoučenija“ čitaocima.  

Spolja izložen pogledu posmatrača, iznutra je to opasan život i nepredvidiv, zahtevan i vibrantan. Izazov za autora koji nema nameru da ga savlada, dovoljno je opisati ga metodom suverenog autorskog glasa.