Peter Handke: Rođen u znaku pitanja

Peter Handke je pisac koji ne prati struju vremena nego ide mimo nje. Već piščevo rano delo odlikuje pobuna protiv književnih moda i trendova, a od sredine devedesetih godina prošlog veka i otvoreno dovođenje u pitanje vladajućih ideoloških matrica. Zato promišljanje Handkeove književne poetike, a naročito pitanja koja je postavio u putopisno-političkim esejima vezanim za prostor bivše Jugoslavije, podrazumeva i promišljanje nove društvene paradigme Zapada nakon pada gvozdene zavese.

Peter Handke je napisao ukupno osam eseja vezanih za građanski rat u Jugoslaviji. Pročitala sam ih ponovo (u nemačkom izdanju). Reč je o sledećim spisima: Oproštaj sanjara od Devete zemlje. Stvarnost koja je prošla: Sećanja na Sloveniju (1991); Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju (1996); Letnji dodatak zimskom putovanju (1996); Pitajući u suzama. Potonji zapisi o dva krstarenja Jugoslavijom u ratu, marta i aprila 1999 (2000); Oko Velikog tribunala (2003); Tablasi Dajmijela. Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića (2006); Kukavice iz Velike Hoče (2009); Priča o Dragoljubu Milanoviću (2011). Uputno je i nemačko izdanje Još jedanput za Jugoslaviju: Peter Handke (1999), u kojem su skupljeni članci sa reakcijama na piščeve spise, kao i intervjui sa piscem. (...)

Već je prvi od osam spisa izazvao žestoke kritike, a nakon drugog, objavljenog 1996, došlo je do medijskog izliva gneva, koji se sada delimično ponavlja. Šta nam sa ove distance govore piščevi eseji nastali u rasponu od dvadeset godina, od 1991. do 2011? Oni nam nešto govore ne samo o odnosu javnosti prema ratu u Jugoslaviji, nekad i sad, nego i mnogo šta o savremenom svetu. Handke u njima progovara, posredno ili neposredno, o fenomenima koji neki odavno vide, mnogi više ne mogu a da ne vide, a mnogi i dalje odbijaju da vide.

Kakva vrsta pisca je Peter Handke?

Svako ko ga je čitao u originalu zna da su njegove knjige izazov za prevodioce: Handke je istraživač specifičnih mogućnosti nemačkog jezika. Nastojanje na preciznosti izraza Handkeovo je poetičko načelo: pisac mora izbegavati oveštale reči i fraze, mora razbiti rutinu refleksnog preuzimanja medijski stvorenih pojmova, štaviše, upravo on, više nego drugi, mora biti svestan uticaja jezika na formiranje pogleda na svet. Druga bitna osobenost koja odlikuje Handkea jeste izbor tema nastao iz unutrašnje nužnosti, nezavisno od toga šta sugeriše izdavač i šta navodno očekuje publika. Treća osobenost je visoko vrednovanje sporosti: dati sebi vremena da se nešto osmotri, opazi, zapazi, i da se o njemu promisli, prikazati proces nastanka osećanja i misli, sa svim detaljima i nijansama. U vezi s tim važna je piščeva tehnika postavljanja pitanja, koja svedoči o uzdržavanju od definitivnih i kategoričkih sudova. I peta osobenost: hodanje kao sredstvo spoznaje sveta, odlazak ne prvenstveno do poznatih delova nekog grada ili pejzaža, nego ponajpre do onih rubnih područja, van interesovanja većine, da bi se marginalnom dale reči i značaj.

Kada neko čita pisca i oseti duh koji njegovo delo nosi, a ne samo skuplja „informacije" o njemu iz Vikipedije i drugih medija, ili nesvesno preuzima tuđe sudove, trebalo bi da oseti da je čovek koji se 1995. odlučio na „zimsko putovanje“ – dobronameran čovek. Sve navedene knjige odlikuje pripovedač otvorenog uma i srca, kome ne promiče nijedan detalj, da li su to jorgovani u dolini Ibra, nečiji pogled, ili graktanje ptica; pripovedač koji ne donosi jednoznačne sudove o onome što u mestima i predelima u kojima boravi vidi i doživljava. U Zimskom putovanju... Handke objašnjava svoj pristup: „Ovde ni na koji način nije reč o jednom ‘Optužujem'. Nešto me vuče jedino ka pravdi. Ili možda uopšte samo ka promišljanju, ka dati-na-uvid-za-promišljanje“. U svim esejima ton je suzdržan, a potresenost utišana. Handkeovi spisi postavljaju standard kako treba pisati o ekstremnoj situaciji rata: ne kalkulisati sa efektima i ne ciljati „ogoljeno-besramno“ u srce čitalaca.

Peter Handke je tokom godina građanskog rata u Jugoslaviji iz daljine intenzivno pratio izveštaje i slike, i sam mrzeći Srbe zbog onoga što čine, ali je deo njega osećao da medijska slika rata ne može biti cela istina. Upornost tog unutrašnjeg glasa dovela je pisca do stvaralačkog zaokreta: čitanja knjiga iz istorije i tematizovanja tekućih istorijskih događaja. Za Handkea su putovanja kroz Srbiju i Bosnu, i pisanje o njima, proces pokušaja razumevanja - najpre za samog sebe – kako je moglo doći do bratoubilačkog rata, i zašto su Srbi počinili zločine za koje su optuženi. Objašnjenje medija – da su Srbi „paranoični“, „neevropski varvari“, „koljači“ – nije mu bilo dovoljno. U esejima pisac nigde ne napada druge ratne strane, ali iznova i iznova dovodi u pitanje neutralnost izveštavanja. Handkeov pogled je u tradiciji prosvećenog humanizma: odlikuje ga približavanje srži nekog fenomena kroz njegovo razmatranje sa svih strana, zatim skepsa kao kontrolni mehanizam dolaženja do uvida, kao i svest o složenosti i mnogostrukosti sveta.

Novu paradigmu Zapada odlikuje osipanje visokih standarda kulture. Kroz promene su prošli naročito novinari, koji su oduvek u očima nosilaca privredne i političke moći bili od neprocenjive važnosti da obezbede pristanak masa. U novim uslovima, Handke se pojavio kao neko ko je prekinuo pravila igre, kao kvariigra, koji je napisao da prva žrtva rata nije istina nego jezik. On je bio prvi pisac od ranga koji je zapitao zašto reportaže o stradanju civila dolaze uvek samo sa jedne strane, da li su fotografije žrtava (uvek u krupnim planovima) zaista uvek nastale spontano, čemu služi proizvodnja „otrova od reči“ (Wörtergift). Navodeći konkretne primere govora mržnje vodećih novina poput Cajta, Monda, El Paisa, Njujork tajmsa, on je napisao: „Bile jednom jedne novine“.

Recepcija Handkeovih političkih spisa

U intervjuu koji je 1996. dao španskim novinama, Handke kaže: „Bio bih vrlo zadovoljan kada bih u nekim evropskim ili američkim dnevnim novinama mogao da pročitam članak u kome novinar objašnjava kako je došao do svojih informacija, kako je dospeo u Jugoslaviju, ko mu je platio putovanje, da li je poznavao Jugoslaviju pre rata, da li govori njihov jezik, ko mu je prevodilac, kako ga je našao i koliko mu je platio. Upravo to ja činim u uvodu svoje knjige“ (Zimsko putovanje...). Pisac je ovde posredno ukazao da ratni reporteri nisu uvek borci za istinu, da su i oni samo ljudi podložni spinovanju istine zarad zarade, napredovanja u karijeri, nagrada. Handke je pak putovao a da mu niko nije naručio tekstove niti ga finansirao, u zemlju koju je delimično poznavao pre rata, s nemačko-hrvatskim rečnikom u ruci, sa prevodiocem Žarkom Radakovićem, prijateljem koji mu je pomagao u komunikaciji na terenu bez novčane naknade. Drugim rečima: pisac je otišao ne po zadatku, nego po diktatu svoje savesti, iz potrebe da vidi šta će naći u zemlji „agresora“, koju su ratni reporteri zaobilazili.

Da li bi neko 1996. mogao da objavi esej u kome traži „pravdu za Srbiju“, a da to nije bio Peter Handke, koji je postao „Peter Handke“ mnogo pre svog odlaska na „zimsko“ i „letnje“ putovanje? Činjenica da je dotad cenjeni pisac (austrijsko-slovenačko-nemačkih korena) otvoreno doveo u pitanje zapadni konsenzus kako treba gledati na rat u Jugoslaviji naročito je razdražila javnost. Polemike s napisanim zapravo nije ni bilo, jer nije bilo otvorenosti niti spremnosti da se nešto od pitanja koje je pisac postavio zaista razmotri. Umesto toga, nosiocima javnog mnjenja bilo je stalo da prokažu Handkeove spise kao „jeretičke“. Poređenje s verskom borbom nije preterano kada se ima u vidu žestina nekadašnje hajke na Handkea, niskost uvreda, perfidnost argumentacije, kopanje po uzrocima za protest (nemoguće da ima čiste pobude), sve do patologizacije pisca i zahteva da se pošalje u ustanovu za duševno obolele. Izjašnjavanje o Handkeu bilo je i ostalo pokazivanje Weltanschauunga, signaliziranje političkih i kulturoloških gledišta, pa i karaktera.

Kakve su sadašnje reakcije u Austriji? U prvom talasu bile su pozitivne, čak euforične, u smislu „naš Nobel“, što je razumljivo u svakoj zemlji (a naročito u zemlji smanjenih geografskih granica). Što se tiče reakcija književnih kritičara, većina je istakla nesumnjivu vrednost piščevog dela, a neki su dodali da je njegov „prosrpski angažman" bio „stranputica". Drugi talas reakcija usledio je nakon ljutitih zahteva sa prostora bivše Jugoslavije da se Handkeu oduzme Nobelova nagrada, kao i osude Saše Stanišića, ovogodišnjeg dobitnika Nemačke književne nagrade. Njegovo zgražanje, kao i zgražanje manje poznate Barbi Marković, spadaju u „trofejna“ – s obzirom na njihovo nacionalno poreklo – i odlično ilustruju značenje Handkeovog izraza „pisci za dnevnu upotrebu“. U drugom talasu reakcija oglasili su se pretežno bivši ratni reporteri, osudivši dodelu nagrade. Karakteristično je da se ni u jednom napadu ne može pročitati da je pisac dva puta tokom bombardovanja putovao kroz Srbiju, niti iko pominje knjigu Pitajući u suzama. Novinari hoće da budu u pravu, i samo ponavljaju iste stare optužbe istim floskulama. Oni zapravo brane sebe, i svoje nekadašnje izveštaje, a brane i utvrđenu sliku rata i sveta koju su zastupale i dalje zastupaju zemlje iz kojih potiču.

I danas neprihvatljivi stavovi pisca

Koji su piščevi stavovi (iz navedenih eseja) i danas krajnje nepopularni? To je najpre Handkeovo mišljenje da je Evropa nakon hladnog rata propustila šansu za nov početak na novim osnovama, jer ne samo da u godinama kada se sama ujedinjavala nije podržala Jugoslaviju kao primer zajednice više naroda, nego je još i iskoristila njene unutrašnje slabosti, promovišući tezu o „veštačkoj tvorevini“, pa i „tamnici naroda“. Neslavnom ulogom u raspadu Jugoslavije piščeva generacija je „propustila šansu da odraste“; ona nije pokazala svest o „posebnoj odgovornosti“ Austrije i Nemačke za prostor Jugoslavije, gde je u dva svetska rata počinila zločine, nego je dozvolila da „atavistički“ momenat nasleđenog resantimana dovede do jednostrane osude srpske strane. Na zid ćutanja nailazi i Handkeovo insistiranje da se obavesti o „predistoriji“ jugoslovenskog podneblja da bi se shvatila pozadina građanskog rata i izbegli izvitopereni zaključci. Pisac navodi, imajući u vidu ustaške zločine, da bi možda i sam u uslovima promene hrvatskog ustava postupio kao hrvatski Srbi, i postavlja iritirajuće pitanje: „Ko je, dakle, bio agresor? ... Da li je onaj ko je provocirao rat isti onaj ko ga je započeo?“ (Zimsko putovanje...).

I dalje je neprihvatljiva Handkeova ocena da je izveštavanje zapadnih medija o bombardovanju SR Jugoslavije od strane NATO-a (eufemistički nazvano „humanitarna intervencija na Kosovu“) „gola, pojačana pornografija reči i slika“, „koliko lažna toliko i bezvredna“. Handkeov sud ima tim veću težinu što je pisac bio u prilici da uporedi viđeno i doživljeno na bombardovanom terenu s medijskim izveštajima koje je gledao po povratku u Francusku. Ratnu koaliciju nazvao je U.R.D. – „Ujedinjene Ratne Demokratije“, a rat koji vode „najlicemernijim“. „Odavno to više nije vojna akcija, nego paralizovanje, i još gore – udaranje-u-srce, i još gore – đavolsko-brisanje-površine jedne cele zemlje, i još više, jednog celog dela planete Zemlje“, od koje je ratna koalicija načinila „gigantsku metu“ (Pitajući u suzama).

Kritikovanjem bombardovanja Handke je udario u nešto i danas vrlo osetljivo. Bombardovanje ostatka Jugoslavije bilo je zakucavanje poslednjeg eksera na novi ideološki proizvod „mirovnog rata“, koji je i danas na tržištu. Bio je to primer kako se rat može tretirati kao medijska roba koja se uz dobru marketinšku kampanju može uspešno prodati. (O čemu svedoči i epizoda u azijskom restoranu u koji Handke često svraća, gde mu ranije uvek ljubazni kelner iz Kambodže iznebuha kaže - „Pol Pot! Milošević! Srbija!“) Da na tom primeru nije slomljen otpor pre svega zapadnoevropskih „mušterija“ prema „dvojnoj strategiji“ „mirovnih bombi“, ne bi tako lako bilo dobiti pristanak masa za ratove koji su usledili.

Bombardovanje Srbije pokazalo je kako prolaze oni koji pružaju otpor moćnima, i ko ima monopol na pravdu i istinu. Handke navodi odlomak iz razgovora sa prolaznikom u Višegradu, koji kaže: „Mali narodi kao što je naš odavno više ne mogu sami da odlučuju“ (Letnji dodatak...). Možda je to oduvek manje-više bilo tako, ali je danas, nakon globalizacije, mogućnost da neka mala zemlja sama odlučuje o svojoj politici, i drži privredu i banke u nacionalnim rukama, znatno smanjena.

Kritika ratnih izveštača

Handke je svojim kritičarima poručio da pročitaju šta stoji u njegovim delima. Ali nije ih dovoljno samo pročitati, odlučujuće je kako će biti pročitani. Jer kao što nije svaki svedok isti (Tablasi Dajmijela), ni svaki čitalac nije isti. Postoji dobronamerno čitanje sa željom da se bude pravedan prema piscu, da se nađe bolji smisao teksta, i postoji zlonamerno čitanje pri kome se traže indicije za optužbu pisca. Analogno ovome, postoji pisanje reportaža usmereno na sve činjenice, a ne samo one povoljne po favorizovanu stranu, kao što postoji i pisanje usmereno na traženje indicija za unapred postojeću tezu o neprijatelju. Kako su mnogi izveštači pisali, tako su i čitali Handkea.

Evo nekoliko primera koje navodi pisac. „Novinar s Menhetna“ stigao je u Višegrad po "story": on i njemu slični „sleteli“ novinari samo su „skupljači izjava“ svedoka, a nije im stalo do „neke povezanosti, do rada na objašnjenju i razjašnjenju nekog problema, koji bi mogli odvesti dalje... a svakako /im nije stalo/ do za Bosnu i Jugoslaviju naročito značajne pred-istorije, predistorije za predistorijom“ (Letnji dodatak...). Retki reporteri već pri slušanju bosanskih Srba potajno u sebi traže „lanac indicija“ za sliku s kojom su došli: „Aha, sad opet lažu. Aha, ovo su izgovori. Aha, sad to ponovo umišljaju. Aha, evo njihovog srpsko-bosanskog ludila!“; ili samo misle u sebi: „Aha, opet nisu čitali neka naša zapadna istraživanja, loše su informisani“ (Letnji dodatak...).

U vezi sa opisanim mehanizmom skrećem pažnju na razmišljanje američke novinarke Alise A. Lapen nakon čitanja Handkeovog Zimskog putovanja..., jedinog od osam eseja vezanih za Jugoslaviju koji je preveden na engleski. Nakon konstatacije da je to prva knjiga koju je pročitala o Srbiji, njoj prethodno poznatoj samo na osnovu medijskih izveštaja, ona kaže da Handke „lirski podseća novinare... na njihov zadatak“: „Greška je ugrađena u sistem. Urednici očekuju da reporteri imaju ugao pre nego što predstave ideju. Bez 'udice' se zadatak često ne dobija. Iako bi urednici to negirali, oni očekuju da reporteri dođu do nekog zaključka pre nego što počnu da izveštavaju, a da izveštaj potvrdi njihove teze... To je naročito zabrinjavajući fenomen u doba političke korektnosti“. (Mišljenje je izneto 20.8.2001. na britanskom „Amazonu“, u rubrici „prikaz kupca“.)

Kardinalu Rišeljeu se pripisuje izjava: dajte mi jednu rečenicu, iz bilo kog teksta, i ja ću naći razloga da autora pošaljem na vešala. Vredni tragaoci su nedavno, među mnoštvom intervjua koje je Handke dao, našli jednu rečenicu u intervjuu iz 2011. koja navodno dokazuje piščevo negiranje genocida u Srebrenici, a potom su nađeno poslali u Švedsku, sa zahtevom da se piscu oduzme nagrada. I ratni reporteri koji su pročitali neki od Handkeovih eseja izvlačili su samo one delove koji su mogli da potvrde njihove teze. Handke ih je nazvao „psima rata“, što su citirali, ali su izostavili početak pasusa, gde pisac kaže: „Nemam ništa protiv pojedinih novinara koji otkrivaju, bolje reći razotkrivaju na licu mesta ... živeli takvi drugačiji istraživači terena! Ali imam nešto protiv čopora koji mašu iz daljine, koji su svoj poziv pobrkali a pozivom sudije, pa čak i sa ulogom demagoga“ (Zimsko putovanje...).

Tehnikom traženja indicija novinari su pročitali i sva mesta gde se dovodi u pitanje utvrđena slika rata, optužujući Handkea za relativizaciju zločina i ruganje žrtvama. Imajući u vidu kako je čitano „zimsk“" i „letnje“ putovanje, pisac u knjizi Pitajući u suzama uvodi niz zagrada koje počinju sa „pažnja!“, a zatim sledi – „paranoja!“, „antiamerički“, „jednostranost!“, „ratna poezija!“ itd. Pisac na ovaj način pokazuje da zna da će reakcije mnogih novinara biti refleksne, i baca im u ironičnom ključu floskule za njihove zaključke.
Handkeovi kritičari ustvrdili su da piscu nedostaje smisao za stvarnost (weltfremd). To je naročito perfidan argument jer insinuira da pisac nije u stanju da proceni politička dešavanja, i ne shvata smisao viđenog na terenu, čak i kad mu je pred nosom. Nesumnjivo je da je pisac, za razliku od novinara koji su širili vesti sa svojih inostranih „osmatračnica“, otišao u bombardovanu zemlju, boravio u više navrata u Hagu, slušao suđenja, upustio se u čitanje optužbi i tumačenja pravnih termina i procedura, obišao mnoge izbeglice, i prepešačio teren bivše Jugoslavije, smatrajući da geografija i geologija bitno utiču na razumevanje naroda i njegove istorije.

Neki kritičari su već i u Handkeovom pominjanju ovaca i meda u Bosni videli širenje etničke ideologije (Blut und Boden). Pre će biti da je tumačima tog profila smetalo nešto drugo. Pisac je u svojim političkim putopisima stvorio utisak da su stanovnici koje je sretao ljudi a ne ljudožderi, da u sebi nose „bol“ zbog ratnih dešavanja, da je posredi normalna zemlja, čak lepa zemlja sa mnogo reka i planina, da ljudi tamo čitaju knjige. Prikazao je kako stanovništvo živi pod sankcijama, kako su uništeni civilni objekti, kako su bombe iznova bacane na već pogođena mesta, kako su uništene stotine mostova, kako su bolnice ostajale bez grejanja i vode.

Kada se kampanjom stvori slika o „agresoru“ koji je, kao u holivudskim filmovima, planetarno zlo, onda niko ne treba da se drzne da na njemu nađe nešto ljudsko a u njegovoj okolini nešto lepo, niti njegova patnja treba da se iznosi na videlo. Svaki znak pitanja predupređen je stavom „sami su krivi!“. Handke posredno ukazuje na psihološko vrzino kolo: kada se za aksiom uzme da je čovek za nešto „sam kriv“, onda se sve vidi kroz vizuru njegovog „prvobitnog greha“, i sve što on ima da kaže u svoju odbranu samo je potvrda njegove krivice, koja sprečava da se ikada dođe do pitanja – da li je zaista sam kriv? Na kraju spisa Pitajući u suzama piscu se otima uzvik: „Dobronamerni ljudi, gde ste? Pojavljuju se gotovo još samo zlonamerni ljudi, s njihovim oveštalim moralnim floskulama“.

Pouke Handkeovih eseja

Iz Handkeovih eseja vezanih za Jugoslaviju mogle bi se izvući pouke. Jedna od njih može se sumirati uz pomoć engleske izreke nothing is ever settled until it is settled right, koja upućuje na to da ništa nije rešeno dok nije ispravno rešeno. Malo je bilo reči o tome da je Handke svojim spisima hteo da doprinese uspostavljanju mira, svestan da jednostrana slika rata negovana kao večna istina ne može dovesti do pomirenja naroda, niti mir može biti očuvan kroz generacije. Sadašnji talas ogorčenja na nekim prostorima bivše zajedničke zemlje signalizira da je potencijal za konflikt i dalje veoma živ. Ako se želi dugotrajno pomirenje naroda na ovom prostoru, onda je to moguće samo bez zagrižene odbrane simboličnog kapitala zadobijenog ratom, i bez potpirivanja latentnih resantimana. Razvoj, međutim, ne ide u tom pravcu, već sasvim obrnutom: istorijske činjenice o dva svetska rata izvrću se da bi podržale utvrđenu sliku o građanskom ratu.

Druga važna pouka Handkeovih eseja je poziv da se u javnom diskursu ne zloupotrebljavaju reči i pojmovi, da se uvede „drugačiji jezik, ili bar samo drugačiji ton“, da se članci ne pišu kao „satarom“, da izražavanje mišljenja ne bude poput „batine“. Peter Handke je pionir zahteva da medijski jezik ne bude produženje fizičkog i vojnog nasilja drugim sredstvima. I pre njegovog zahteva bilo je prilično jasno da oglušenje o poziv na trezvenost vodi do „sužavanja uma“ (Alan Blum), i do „doba nerazumnosti“ (Suzan Džakobi), a danas su očigledni još veća zaoštrenost razmišljanja u kategorijama „ili-ili“, još nepomirljivije ideološke odbrane sopstvenog pogleda, i suđenje tuđem, još snažnije emocionalno zasnovane predrasude i mržnja – u klasičnim medijima, društvenim mrežama, i sa državnih vrhova. Nije li krajnje vreme da se o svemu tome ozbiljno razmisli?

Treća pouka koja se posredno može iščitati iz Handkeovih eseja jeste upozorenje da je život u zapadnom svetu, vođenom načelom konkurencije, postao grub, zbog čega su humanost, i vrednost života samog po sebi, ugroženi. Dalje egzerciranje vlastite nadmoći ciničnim i prezrivim odnosom prema drugom – što je zaštitni znak pojedinih novina i televizijskih emisija - jeste destruktivan rad na uništenju ljudskog sveta. Karakterističan je u tom smislu jedan Handkeov primer. On opisuje omladinu s kojom sluša uživo muziku na beogradskom Trgu republike (za vreme bombardovanja): „nemo zajedničko slušanje, gledanje tamo-amo, traženje mesta i puta, okrenutost ka unutra“, čine se piscu kao „‘ples' koji slama srce“. O istom događaju piše za Mond „kritičar ispred televizora“: „I afrička plemena bacaju u zanos svoju omladinu s plesovima i muzikom pre nego što ih pošalju u svoje ubistvene ratove – slično ‘roku' u Beogradu“.

Protest protiv licemerja

Handkeovi eseji vezani za Jugoslaviju postavljaju pitanje etičke suverenosti novinara; pitanje njihove kompetentnosti; pitanje zloupotrebe jezika u cilju legitimisanja rata; i pitanje odstranjivanja disonantnih elemenata i forsiranja onih koji harmoniraju s političkim stanovištem zemalja iz kojih potiču izveštači. Handke je jedan od prvih koji je na posredan način ukazao da sistematsko prilagođavanje istine vlastitim interesima vodi slabljenju osećaja za dobro i zlo, i smešta licemerje u srce demokratije.

Pisac verovatno ne bi otišao na Miloševićev pogreb da nije lično doživeo kontrast između uništavanja infrastrukture i resursa Srbije bombama, i medijske kampanje koja ga je pratila. Njegov odlazak bio je izraz protesta protiv licemerja samozvanih moralnih vođa sveta, protiv rata kao sredstva rešavanja konflikata, uopšte protiv ratnog zaposedanja sveta svojom „istinom“ i „pravdom“.

Nemački novinari Tomas Dajhman i Sabina Reul su ustvrdili već 1996, povodom „slučaja“ Handke, da duhovnu klimu zemalja Zapada odlikuje „mekani totalitarizam". Petnaestak godina kasnije, sociolog Hartmut Roza je u svojoj sveobuhvatnoj analizi zapadnih društava kasne moderne, u čijem središtu je teorija ubrzanja (tehnike, socijalnih promena i tempa života), konstatovao da je pritisak da se živi i misli na određeni način zašao u sve pore društva, uključujući i lični život, zbog čega nalikuje nevidljivoj totalitarnoj sili.

Evropska unija kao da ništa nije naučila iz razvojne linije koja vodi od raspada Jugoslavije, preko bombardovanja, do sirijskih i libijskih izbeglica, sa kojima ne zna šta će. Daleko je od toga da problem terorizma na svom terenu vidi kao posledicu ratova za čije razbuktavanje, ako nije kriva, nije ni nevina. Svojom neslavnom ulogom u Ukrajini, i medijskim širenjem netrpeljivosti prema Rusiji, dala je svoj doprinos stvaranju još jednog teško rešivog problema na evropskom tlu.

Nije li Peter Handke jedan od „najevropskijih“ pisaca? Koji je proputovao dobar deo Evrope – od severa do krajnjeg juga. Za koga Evropa ne obuhvata samo „ekskluzivnu Evropu“ nego i „drugačiju Evropu“. Pisac koji prevodi sa starogrčkog, francuskog i engleskog; može da govori, između ostalog, španski i slovenački; a živeo je duže u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Njegovo delo je vredan doprinos razmišljanju o Evropi budućnosti.