Miloš Crnjanski: Raspeće između agona i melanholije

Rođen u mađarskom Čongradu 1893, veliki pesnik koji je ovaj jezik uzdigao do njegovih najvećih visina, proživeo je život koji se ne može meriti običnim ljudskim merilima: život borbe, patnje i stvaranja neuporediv sa biografijama smrtnika koji uobičajeno hodaju zemaljskim predelima. Umro je, Crnjanski, u Beogradu kom je celog života težio, novembra 1977, posle životne odiseje koja je i po trajanju i po intenzitetu nadmašila Homerov ep, ispunivši svoju sudbinu.

Za njim je na ovom svetu ostala, da još 11 meseci poživi posle njega, njegova dobra vila i zemaljska supruga, Vida, najlepša devojka Beograda, kako ju je u jednom tekstu označio njen Miloš. I knjige koje sijaju iz mraka svakodnevice, kao neprolazni dokazi Lepote i Sklada, i pesničkog uverenja jačeg od svake intrige i ljudske bede.

O tom i takvom životu, i tom i takvom književnom delu, napisala je Gorana Raičević, ove, 2021. godine, na stogodišnjicu otkad je ispevano Stražilovo, u izdanju novosadske Akademske knjige, kapitalnu studiju Agon i melanholija – Život i delo Miloša Crnjanskog. (Dva tako suprotstavljena pojma, ta izražena sklonost borbi i takmičenju, i taj intenzivni osećaj tuge i prolaznosti, života bez smisla i te jeseni, sveprisutne jeseni, tako su karakteristični i svojstveni pesniku Crnjanskom da se u njegovoj ličnosti sjedinjuju u neopisivi amalgam iz kog su proizašli svi ti stihovi, i te rečenice koje kao kvasac ovog jezika rastu i dalje u našem umu, i duhu, ko uma, i duha, uopšte ima.)

Gorana Raičević je, dakle, napisala sveobuhvatnu knjigu kakve do sada u nas nije bilo, što će reći da joj je, takvoj knjizi, o takvom čoveku, krajnje vreme i bilo. Na gotovo hiljadu strana većeg formata od džepnog, sa obimnim pratećim aparatom od indeksa imena do Hronologije pesnikovog života, autorka je manirom strasnog istraživača ispratila život i priključenija pesnika Lirike Itake. Tako da kada, na kraju tog velikog čitanja na koje ste se odvažili i koje je trajalo mnogo kraće nego što ste mislili jer to je štivo koje se umećem autorke čita lako i sa uživanjem, dođete do pretposlednjeg poglavlja koje glasi: Povratak na Itaku, vi znate da zatvarate jedan važan krug u svom životu: da ste pročitali nešto veliko i važno, nešto što će vam značiti, nešto što vam je dalo temelj da nadalje u životu drugim, plemenitijim očima gledate na život i ljude, na stvaranje i umetničko odricanje, i naravno na ličnost pesnika koji je umeo da kaže da je sam sebi predak.

Agon i melanholija je, dakle, jedna lirska studija u kojoj Gorana Raičević ostaje naučnik istraživač ali pritom se ne libi da strasno prati svog junaka, Miloša Crnjanskog, na putu njegovog stradanja kojim je nepokolebljivo hodao, bodreći ga i podržavajući u granicama objektivnosti i privrženosti koju dugujemo onima koji su umeli da nas obogate, da nam daju svoj bol kao zalog našeg zdravlja, i koji se pritom nisu štedeli.

Ostrvljena palanka

Zlonamernost napada na Miloša Crnjanskog, proglašavanje pesnika fašistom, osporavanje čak i njegove književne veličine, politikantsko okretanje glave od velikog pesnika koje su izvodili njegovi bliski prijatelji koje je pesnik voleo i pisao im nežna prijateljska pisma u mladosti (videti samo primer Marka Ristića i njegov pamflet Tri mrtva pesnika), sva ta ljudska niskost i profiterstvo koje ga je tokom života pratilo, Gorana Raičević beleži, dokumentuje i diskretno komentariše predočavajući nama, danas, palanački mentalitet koji je odvajkada u ovoj učmaloj sredini davio umetnike, tim jače što je umetnik bio snažnijeg duha. Nad Milošem Crnjanskim taj se palančizam baš bio uzdigao. A onda se pred njegovom veličinom skršio u prah, ostavljajući pesnika okupanog suncem njegovog Stražilova na kom on i danas luta skokom sretnih, pijanih bića.

Posebno su u tom kontekstu nama danas zanimljivi pasaži u kojima figuriraju tada mladi a danas važni i još živi akteri posleratne književne scene, na primer jedan tada (1960. godine) mladi pesnik početnik a danas ugledni akademik koji je, na primer, u pismima pisanim u London Crnjanskog obasipao izjavama divljenja prilažući onako usput i jednu svoju zbirku pesama, da bi potom, kad od velikog pisca „nije dobio ono čemu se valjda nadao" (citat M. Crnjanskog), po njemu osuo drvlje i kamenje, u tekstu u kojem se spominju čak izrazi kao što su „fašista i denuncijant". Radi se o tekstu-prikazu iz 1960. malo pre toga izašle iz štampe Itake i komentara, koji potpisuje tada dvadesetpetogodišnji Ljubomir Simović čija vrlo uspešna karijera urednika i pisca posle tog prikaza kreće uzlaznom linijom, trajući, eto, do danas.

Majka

U Agonu i melanholiji na uvid nam se daju i fakti koji naznačuju čudnu i naizgled neobjašnjivu hladnoću Crnjanskog prema rođenoj majci koja je čitavog života drhtala za svojim jedincem, o čemu je sam pisac ostavio dirljive tragove u Komentarima svoje Itake (majka koja ga čeka na stanici ali njegov voz tu neće doći, itd., itd.).

Kako je sin mogao da iseli majku iz očeve kuće u Ilanči koju posle očeve smrti prodaje da bi putovao u Pariz? Zašto sin nije otišao na majčinu samrtničku postelju a imao je vremena i mogućnosti? Zašto joj nije otišao na sahranu?

„Eto, svaki seljak može da se nađe pored odra svojih roditelja, a ja ne mogu", kazaće tada Crnjanski, februara 1939, u Rimu, u osvit novog rata, dok majka Marina kopni u pančevačkoj bolnici želeći, i tražeći, samo da još jednom vidi sina koji neće doći. Nama danas ostaje da povezujemo činjenice tog teškog vremena u kom pesnik obavlja dužnost jugoslovenskog atašea za štampu u Italiji dok upravo tih dana jugoslovenski predsednik vlade, Milan Stojadinović, koji ga je na to mesto i postavio, biva u Beogradu, akcijom princa Pavla, oboren s vlasti.

Na svakome od nas je da odlučimo: je li to bio dug prema otadžbini i svest o tome da se položaj ne napušta ni zbog čega u tako teškom času, ili možda bojazan za svoj sopstveni status u toj službi koja mu je, posle napornih i gotovo ponižavajućih i za njega jalovih profesorskih godina, dala smisao za kojim je čitavog života tragao, koji je njemu bio važniji od pukog hleba?

U Knjizi o Mikelanđelu, renesansnom italijanskom umetniku koji je bio opsesivna tema njegovog života („on mi je bio uteha" govoriće Crnjanski), naš pesnik neprestano insistira na temi Majke, za koju će tvrditi da je, u životu Mikelanđela, bila važna iako je umetnik verovatno nije ni upamtio jer je umrla kad je njen drugorođeni sin imao šest godina.

Ali će taj dečak, kao svoje prvo ozbiljno i veliko delo, isklesati statuu Bogorodice sa mrtvim Hristom, Pijetu iz Vatikana, neobjašnjivu figuru na kojoj je majka tako upadljivo mlađa od mrtvog sina kog drži na krilu i neopisivo dirljivim gestom ruke pokazuje, kao da hoće da kaže: Eto šta su mu učinili. Sve to treba znati želimo li da sudimo sinu koji nije došao na samrtničku postelju majci.

Žene

Agon i melanholija Gorane Raičević postupno ispleće i priču o Crnjanskovim ljubavima i odnosu prema ženama, prvenstveno prema supruzi Vidi, iz ugledne beogradske porodice Ružić. Cela istorija nežnosti i odanosti koju je dvoje supružnika tokom 56 godina braka ispoljilo jedno prema drugom nalazi se, pravilno raspoređena, na stranicama ove knjige. (Muški čitalac obdaren osećajnošću koja omogućuje uvid u žensku prirodu i prirodu naših međusobnih odnosa neće moći da malo i ne zavidi piscu na takvoj životnoj partnerki.) Ta „najlepša devojka Beograda", kako je naziva muž, vijuga ovom knjigom kao eterična vizija, otelotvorenje večnog ženskog principa koji osmišljava svet.

Tu je, recimo, deo iz Hiperborejaca, u kom Crnjanski, u tim rimskim godinama koje su prethodile krahu dotadašnjeg života i paklu londonske emigracije, opisuje jedan seoski vašar u zabitom italijanskom selu i začudni susret sa nepoznatom devojčicom kojoj kupuje šećerleme i nekakve majušne drvene dvokolice, crvene boje, a kupuje i jedne za Vidu. „Kad se uveče vratih u Sirakuzu, te majušne dvokolice, kao igračka, obradovale su moju ženu, ne znam zašto, više od svega, na tom putu. A potpuno su promenile njeno raspoloženje. Držala ih je u šaci i milovala, kao da su neka mala ptičica."

A opet, kad januara 1940. Crnjanski (u izgubljenom pismu koje danas nemamo‚ očigledno javi kako ga je, na skijanju u Abrucima, neko izgleda uvredio, Vida mu iz Rima otpisuje: „ (...) kad se setim gospod. od letos (tvoga lovca), koji je kao balon naduven i pomislim kako će kao balon i završiti, kad pukne, ostaće od njega samo krpče za đubre. Ne dragi Šine gori od nas nas ne mogu uvrediti. Stresi te sitnurije s leđa i zviždukaj kao nekad. Stražilovo više niko neće napisati." [Pisac svoju ženu ponekad u pismima zove Šoša a ona njega Šin Šin, prim. aut.]

Iz tog istog teksta, famoznih Hiperborejaca, pomalja se i misterija žene pod imenom Pija di Valmarana, koju Crnjanski pominje dvaput u knjizi: jednom iz usta nekog mladog poručnika a jednom iz pera samog naratora Hiperborejaca – pisca Crnjanskog. Pija di Valmarana istorijska je ličnost kojoj je Rajner Marija Rilke napisao jednu pesmu, italijanska grofica iz stare aristokratske porodice.

Iz knjige u kojoj je Dragan Aćimović, potonji izdavač prvog izdanja Lamenta nad Beogradom, opisao svoja londonska druženja sa Crnjanskim, Gorana Raičević u Agonu i melanholiji navodi deo u kome, tokom jedne od tih šetnji maglovitim ulicama, Crnjanski zavereničkim glasom poverava Aćimoviću da će se, kad on, Crnjanski, umre, među pismima naći jedan svežanj pisama označen imenom Pija di Valmarana. Na pitanje Aćimovića sme li se znati ko je ta žena, Crnjanski, naglašava Aćimović, zanesenim glasom samo kaže: Vi ćete to doživeti... Kada je umro, taj svežanj nije nađen. Biće ipak da se iza tog imena, krije alijas neke druge, prave ljubavi, „poslednje platonske ljubavi u Rimu" našeg pisca koji je u jednom svom tekstu (Finistere, Ljubav u Toskani) ustvrdio da su „sve ljubavi u vezi".

Prošlost se nikada do kraja ne zna

U Agonu i melanholiji postoji nekoliko konstanti koje se ponavljaju i variraju. Jedna od njih je tvrdnja (koja je više od puke tvrdnje) da se prošlost muškaraca i žena „nikada do kraja ne zna" (citat M. Crnjanski). Prateći lavirintske putanje njegovog života ocrtane u ovoj velikoj knjizi, mi vidimo kako on sam kao da namerno želi da potkrepi to svoje tvrđenje različitim navodima koji su, povodom istih stvari, ljudi i događaja uvek kod njega malo drugačiji od jednog do drugog navođenja.

Tako će i Pija di Valmarana u samim Hiperborejcima, kada je pomene jedan od likova te memoarske knjige, poručnik Kjaramonti, biti nepoznata svima u društvu pred kojim je njeno ime izgovoreno, pa i samom naratoru, piscu Crnjanskom, dok će drugi put, kad je spominje sam, Crnjanski reći: „Ja sam dolazio u Veneciju u kojoj je živela Pija di Valmarana". I još je mnogo takvih detalja, tih malih nepodudarnosti, različitih datuma za jedan te isti događaj, drugačijih datuma na razglednicama, drugačijih opisa jedne te iste situacije od intervjua do intervjua, čak i određene dubioze oko sudbine tih izgubljenih sedam tabaka Dnevnika o Čarnojeviću… sve je to kao kada objektivom foto-aparata tražite ispravan fokus i slika stvarnosti vam se krivi i izmiče.

Sve to, po čitanju Agona i melanholije, ostavlja neodoljiv ukus svesne manipulacije podacima stvarnosti čime je pesnik hteo da zapravo opravda, i još više: objektivno dokaže svoj poetsko filozofski, metafizički konstrukt, u kome su i sve ljubavi u vezi, a i sve životne činjenice naše u stvari samo građa jednog velikog sna o nama, sna koji je materijal za poeziju a ne samo zbir suvih fakata na vremenskoj liniji našeg ovozemaljskog života. I ovakva tumačenja moraće, međutim, svaki čitalac da, po čitanju Agona i melanholije, izvede sam, po meri svog osećanja, i shvatanja života i sveta.

Država i narod: Upotreba države za zadovoljenje svinjskih nagona

Druga, najjača i najkonzistentnija konstanta ove knjige je odanost Miloša Crnjanskog ideji nove države stvorene u ratu u kom je on, po volji sudbine, nosio austrougarsku uniformu. Opsednutost Jugoslavijom, tim idealom Južnih Slovena, državom koja će udomiti naše bratske narode, bila je snažna opsesija pesnika Itake. Iz tog opredeljenja njegovog, proizlazi i ta ideja tuge kao imanentno muškog osećanja, tuge kao brige za državu i narod koji se, srpski narod, stalno nalazio rasejan po drugim državama i bio siroče Evrope. (Nasuprot tom njegovom neprestanom zanimanju državom i gigantskim problemima naroda, stoji u ovoj knjizi, i u tom životu, Vidinom i Miloševom, Vidina nežna priroda koja samo želi da u Italiji, u nekom zaboravljenom amfiteatru, posmatra nepomičnog guštera na suncu dok njen muž, zadihan, skače iz muzeja u muzej, jureći istoriju kao da mu istorija može pobeći.)

I tako, tokom emigrantskih godina, dok ga emigranti i iz Londona ali i oni iz Amerika napadaju kao osice, Crnjanski Desimiru Tošiću (1920–2008) nudi odlomak iz Embahada koje upravo nastaju u Londonu, za objavljivanje u časopisu Naša reč čiji je Tošić urednik. Odlomak se odnosi na period kada je u ambasadi Jugoslavije u Berlinu poslanik (ambasador) bio Živojin Balugdžić a Crnjanski ataše za kulturu.

Tošić odbija da štampa tekst, sa nesuvislim objašnjenjem o tome da se stvar, otprilike, ne može svesti samo na Balugdžića, „bili su tu i razni Spalajkovići i Purići". Crnjanski, oguglao već na napade i iz emigracije i iz Jugoslavije, odgovara Tošiću da ga „ništa sem smrti neće sprečiti da mlađima od sebe ostavim te četiri knjige [Embahada, prim. aut.] o propasti naše zemlje i našeg naroda. Ja sam za taj narod patio od detinjstva, a kod nas je sve zlo otuda što u nas Srba nikad nije bilo suda, nijednog otmenog staleža, ni javnog mnjenja, pa ni zakona za one koji sa apetitom svinja upotrebljavahu DRŽAVU za zadovoljenje svojih svinjskih nagona. Kod nas je uvek pojeo vuk magarca. Da se to izmeni, to je naša prva potreba.

Srpskom narodu treba prvo i pre svega da sebe prevaspita". Čitalac ovog pasusa, danas, neće se moći oteti grotesknom utisku da su ovaj narod i ova zemlja zatočnici jedne te iste sunovratne sudbine, kroz decenije i vekove. I da nam je sve to odavno rekao jedan veliki pisac, koga nije imao ko da čuje.

Kao što je, u novembru 1925, pisac u ulozi novinara, izveštavajući sa takmičenja guslara u Sarajevu, izrekao nešto što nama danas, primećuje ispravno Gorana Raičević, zvuči kao zloslutna opomena u čije smo zamke naravno upali, mi, deca kolektiva kome je palo u zadatak da definitivno rastoči zemlju za koju je pesnik Crnjanski dao svoj životni i stvaralački polet i avangardistički plemeniti doprinos.

Tako, Crnjanski iz Sarajeva, posle uvodnih pasusa gde se gotovo ismeva ideji da baš on, prononsirani modernist, ide na takmičenje guslara, čuvši ipak te ljude, potresen piše za Vreme: „Jedan zaboravljen, strašan i ozbiljan lik našeg naroda gledao nas je, kroz mrak, krvav i užasan, daleko od naše sadašnjice, lik koji i ne znamo, a koji je sudbonosan i nepromenjen, kraj svih naših pariskih uticaja i varoši. Da guslari silaze sa planina, sa svih strana, to ne može ostati bez posledica. Svaki narod neka snosi svoju sudbinu i neka je ne izbegava...". Snosimo je, barde, snosimo je, i teška je kao tuč, ne znamo šta ćemo od tolike sudbine, rekli bismo mu, danas, kad bi mogao da nas čuje, kad bi više imao strpljenja za nas.

Grob za dvoje

I kada u završnim poglavljima Agona i melanholije, gde se svode računi jednog neponovljivog života, Gorana Raičević citira Borislava Mihajlovića Mihiza koji u nekrologu Milošu Crnjanskom iz 1977. kaže kako će mrtvi pisac zauzeti svoje mesto među nama, ono koje mu stvarno pripada, tek onda kad počnemo da ga, kao druge velikane, Vuka, Dositeja, itd. zovemo prosto „Miloš", ima se utisak da je to malo isforsirana verzija neke kolektivne bliskosti koju bi trebalo da emaniramo prema velikanu našeg jezika.

Crnjanski je, međutim, prvi koji bi najverovatnije takvu prisnost, kao površnu, i gotovo lakomislenu, odbio, pošto je i sam posprdno govorio o preteranoj bliskosti nas Slovena, na prijemima, gde se ljudi odmah grle kao da hoće jedan drugom da „prenesu i svoje buve". Uostalom, niko ovde ni Andrića ne zove „Ivo" niti Krležu zove „Miroslav". Familijarizovanje, zaista, samo po sebi nikada ni ne znači neko veliko uvažavanje; upravo je suprotno.

U svom testamentu, navedenom u Agonu i melanholiji, Vida Crnjanski, međutim, u poslednjoj rečenici, piše: „Na kraju, moja je želja da počivam u Miloševom grobu".

To je, dakle, ono što ovo pokolenje treba da uradi, jer već je krajnje vreme: sahranjen u Aleju zaslužnih građana koja je danas oskrnavljena folk pevačima, Miloš Crnjanski počiva bez svoje Vide kojoj gradske vlasti 1978. nisu udovoljile jednostavnu ljudsku želju da počiva pored muža s kojim je provela 56 godina ovozemaljskog života tokom kojih je sa njim podelila i slast vrhunskih uzleta i umetničke i životne radosti i tegobu i muku izgnanstva u tami dalekih tuđih obala.

Vreme je da ovaj grad, koji je zvezda vodilja jedne veličanstvene poeme Miloša Crnjanskog, poslednje njegove pesme, njegove labudove pesme, smogne snage za tako jednostavnu stvar kao što je izgradnja zasebne grobnice na Novom groblju – dakle ne puko premeštanje posmrtnih ostataka Vide Crnjanski u Aleju zaslužnih građana, nego zasebne grobnice – gde će, zajedno u večnosti, počivati Vida i Miloš Crnjanski, našavši tako, u beskrajnom plavom krugu, napokon, svoju zvezdu.