Obračun sa samim sobom Miroslava Mire Radojčića iz 1984.

Nedavno je na internetskim stranicama Radiotelevizije Srbije, u Magazinu, pod naslovom Objavi i budi proklet, objavljen do sada neobjavljivan intervju koji je jugoslovenski i srpski doajen novinarstva Miroslav Miro Radojčić (1920-2000) dao januara 1985. za list Reporter tada mladom novinaru, Bojanu Bosiljčiću, danas uredniku kulture u našoj kući.

Povod tom intervjuu je bila neobična činjenica da matični Radojčićev list, Politika, nije hteo da u novogodišnjem broju objavi tekst svog novinara sa 40-godišnjim stažom u tom trenutku. Reč je, naime, bila o tekstu u kome je Radojčić sa notom gorčine i sete govorio o svojoj profesiji – novinarstvu. Problem je bila, navodno, forma teksta: Radojčić tu, naime, intervjuiše samoga sebe. Pozadina je, pak, bila politička „nepodobnost“. O svemu tome možete čitati ovde.

Na kraju ovog trodelnog serijala tekstova intervjua sa velikanom, objavljenog povodom toga što su nedavno na zidovima zgrada u beogradskoj ulici koja se zvala Hvarska osvanule nove table sa imenom Miroslava Radojčića, dajemo originalni Radojčićev tekst, iz decembra 1984, objavljen tada u Borbi.

Obračun sa samim sobom (1984)

Piše: Miroslav Radojčić

Pošto pretpostavljam da je ovo moj završni tekst za još jedan novogodišnji broj, a kako sam kroz minule godine intervjuisao ni sam ne znam sve koga, pokušaću, evo, za „Borbu" da intervjuišem i sebe, jer to nisam mogao da uradim za svoj list. I to samo o jednoj jedinoj temi - o svojoj profesiji. Dakle...

Šta je za tebe novinarstvo...

– Često se šalim ali tako i mislim - novinarstvo je profesija „slatke gorčine“. Za mene je novinarstvo neodvojivo od romantike, prolaznosti i umiranja. Kao onaj cvet „dan i noć“, novinski tekst svake noći umire, ali se svakog dana i rađa. Ničeg prolaznijeg, ali i ničeg trajnijeg od njega nema. Kao kob nekog večnog Sizifa i on je večno prisutan. Stalna prolaznost dođe kao neka ukletost, stalna prisutnost, kao neka besmrtnost. Novinarstvo je, stvarno, večno traženje, nemir i lutanje, istovremeno i sudaranje i paćenje, jer ako to nije, onda nije ništa.

Često si govorio da je u novinarstvu sve lako sem pisanja...

– Jeste, ali rečenica, koju mi pripisuju, nije moja, već jednog od mojih davnašnjih dragih urednika. Inače, sasvim je istinita. Imao sam nesreću, ili možda sreću, da u novinarstvo uđem, i u njemu ostanem, kao jedan od onih, koje mi, u vedrim šalama, nazivamo „kopačima“. Kao jedan od onih, koji je najveći deo svoje karijere morao da piše skoro svaki dan. Pisanje je stvarno najteže. Niko ko nije sedeo pred praznom hartijom sa obavezom da piše svaki dan, neće razumeti to svakodnevno trpljenje. Mene i mnoge moje kolege je to trpljenje već odvelo na opercioni sto, a to je još i manja kazna od one teže, infarktne, jer ona je često i kraj. Samo, ništa se dobro ne može napisati, ako se ne napiše „iz stomaka“ – ako vas stomak ne zaboli.

A kako izgleda trenutak opuštanja, znaju li novinari za radost koju donosi završeni posao...

– S tom vrstom blaženstva malo se šta u našem životu može uporediti. To je kao kad iz pakla uđete u raj... Da li ste ikad doživeli letnju oluju u planini. Kad se sastave nebo i zemlja, kad se nebo isprazni, izgrmi, a onda se sve umiri. I onda miris opojnog ozona... Samo, to blaženstvo ne traje dugo. Jedan čas. Čeka vas novi dan, novi posao, počinje sve iz početka. I tako sve kao u nekom neprekidnom krugu. Čudan i šašav je taj novinarski život.

S pogledom unatrag da li je najveće u novinarstvu biti reporter sa lica mesta...

– Novinarski to je najviši domet. To je suština novinarstva. Vi možete pisati veoma učene komentare, jer veštom novinaru dovoljno je da pročita tri pasusa pa da napiše tri stupca. Ali, najveći domet novinarstva je dobra reportaža „sa licinog mesta“. Ne opisna, nego ona koja čitaocu otkriva nešto novo, koja prodire dublje. Nije, na primer, bitno koliko neodoljiva građevina Empajer stejt bilding u Njujorku ima prozora, spratova, koliko je dugo građena. Šta mi je izgledalo značajno... Zašto je građena u vreme najveće ekonomske krize u Americi, zašto je taj prkos u nebo otišao uvis u trenutku najvećeg osećanja čovekove izgubljenosti... Mene su uvek privlačile te, nazovimo ih emotivno filozofsko-sociološke teme. Pozadina stvari. Ne ono što se vidi golim okom.

Sretao si i razgovarao s mnogim zvezdama - od državnika do filmskih diva; kako bi ove prve, što odlučuju o našim sudbinama, opisao...

– Ako bih morao u jednoj jedinoj reči onda bih rekao da mi je Čerčil izgledao najiskusniji, Nehru najmisaoniji, De Gol najdostojanstveniji, Hruščov najdomišljatiji, Kenedi najšarmantniji, da ih sve i ne nabrajam. Većina njih su bili simpatični zbog toga što se nikada nisu ljutili na novinare, osećali su se valjda dovoljno velikim da su im mogli oprostiti, ako ih tačno nisu ni preneli.

Šta znači biti dopisnik iz sveta?...

– To znači biti „devojka za sve“. Ambasador svog lista i istovremeno i sluga svog lista. Uživati poveliku slobodu, ali je i skupo plaćati. Imati na dohvat ruke mnogo događaja, a opet se pitati o čemu pisati, šta javiti svojoj redakciji. Iz dana u dan slati izveštaje, reportaže, članke, a ne znati njihov pravi odjek. Osluškivati sa oba uva. Kako se to, što radite, prima i na jednoj i na drugoj strani...

Postoji mnogo mišljenja šta je to novinarstvo... a novinari kao da najteže prihvataju ono po kojem je novinarstvo sluškinja politike.

– Ima jedna politika sa kojom se svi slažemo. To je naša nezavisnost, naša nesvrstanost, naša odanost slobodi. Tu ne može biti nikakvog konflikta, nesporazuma, pogađanja. To je i moja politika i to sam, mislim, i dokazao svojim tekstovima... Ali, ne prihvatam i ne priznajem politikanstvo. Ni ono sitno, providno ziheraštvo... Najveća mana ili najveća opasnost za novinarstvo je konformizam, poltronstvo. Da i ne spominjem, najveća mu je vrlima da bude žustrije od društva u celini. Ne samo da je to suština ovog poziva, nego je to i zakon života.

U čemu je najveća misterija novinarske profesije...

– Same misterije u pisanju nema, iako je pisanje, na svoj način, velika tajna. Ali, postoji jedna vrsta misterije, koju ne mogu da objasnim. Zašto je ta profesija manje cenjena u „establišmentu“ nego kod čitalaca. Postoji jedan izopačen mentalitet koji sve porfesije gradira, a to je besmisleno. Niti se profesije mogu gradirati, niti može biti novinara iznad društva i vremena u kojem živimo, niti, najzad, iko može pretendovati da je uvek u pravu, jer niko nikad nije sasvim ni „u krivu“.

Neki od najvećih majstora pera, Ivo Andrić na primer, imali su uzvišeno mišljenje o novinarstvu i novinarima, odakle to...

– Nas novinare i našu profesiju uvek su cenili i uvažavali najviše oni koji znaju kakva je to muka pisati. Ivo Andrić jedanput mi je lično izrekao svoje poštovanje prema ovoj profesiji kad je izgovorio i ovo: „Uvek sam se divio novinarima – najviše zbog brzine kojom umeju da pišu. Ja lično veoma teško pišem – ponekad se mučim i dva i tri sata oko jedne rečenice da bi u njoj svaka reč 'legla'“...

Živeo si dugo napolju, da li si se iz tog sveta vratio pomalo kao stranac...

– Ne, u pravom smislu te reči. Ima razlike između sveta i sveta. Svet o kome je isto tako Andrić govorio bio je svet, u kojem se od Beograda do Londona putovalo dva dana i dve noći. Nije tad bilo avionskih brzih veza. Danas su te geografske i ne samo geografske razdaljine drugačije... Nema više mesta u Evropi u koje ne možete stići za dva-tri časa. Ja sam bio na Himalajima pre nego što sam bio u Nišu, bio sam na Filipinima, a nisam bio na Plitvicama. Svet je postao veoma malen. Svet je postao jedan. Svako od nas je građanin sveta. I ja se tako osećam – Beograđaninom, Jugoslovenom, i građaninom sveta, upravo ovim redom.

Postavljaš li ponekad i neka pitanja o novinarstvu i o tome u šta ode život...

– Kako da ne, pitanja je tušta i tma. Zašto, na primer, ljudi koji imaju najviše ugleda u ovoj profesiji nisu na mestima na kojima se odlučuje o njoj... Zašto se često strahuje od stvaralaca u njoj, a to pretpostavlja ono što je najpotrebnije u novinarskom pozivu – sposobnost razmišljanja i hrabrost mišljenja... Zašto je sve manje sposobnih mladih ljudi, koji bi želeli da uđu u novinarstvo zato što im je to životna čežnja, a ne samo šansa za zaposlenje. Zašto se sada, i među novinarima čak, javljaju nejpredaniji cenzori gotovo svake svežije misli – čak i kad to nije potrebno. Zašto toliko pritisaka, besmislenih i nepotrebnih.