Neobjavljena ispovest Miroslava Radojčića iz 1985: Objavi i budi proklet (3)

Glavni urednik Tajmsa i pomoćnik gospodina Idna

Na Zapadu, tamo gde ste Vi dugo boravili, novinari, i novinarstvo uopšte, takođe trpe pritiske, štiteći neke druge interese. Kakva je razlika u društvenom tretmanu novinarstva u Engleskoj i SAD, i kod nas? I u tom smislu, kako se tamo, a kako ovde, na lestvici društvenog ugleda kotiraju novinari?

– Novinari su uvek u nečijem vlasništvu. Na Zapadu postoje privatni listovi, gde su novinari u isto vreme i akcionari. Uvek međutim, postoji borba novinara kojom oni traže svoj slobodniji izraz. I tu više nije važno ko kome „pripada". Ta bitka postoji otkad je novinarstvo izmišljeno. Jer, novinarstvo je, u krajnjoj liniji, i nastalo iz jednog bunta, kada je neko hteo da obnaroduje svoje mišljenje, koje se nije slagalo sa postojećim. U Americi, svaki gradić ima svoj list, koji se bavi svojim malim brigama. Tamo je glavna vest da je pas gospođe Laure ujeo nekog drugog psa. To nije svetsko novinarstvo. No, u svetskom novinarstvu postoji jedan svetski stil. Jednog Voltera Lipmana su ujutru čitali u Ujedinjenim nacijama, čitali su ga predsednici država, jer im je bilo važno da znaju šta je Volter Lipman napisao tog jutra. Eto, taj čovek je, dubokim poznavanjem onoga o čemu je pisao, došao na takav pijadestal. On je imao ugled veći od svih diplomata koje sam ja sretao u Palati nacija na Ist Riveru. Takav njegov ugled, odražavao se, dabome, i na njegova primanja. To što recimo ja danas radim za 200 dolara mesečno, a pre četiri sam radio za 500, to najrečitije govori o tome gde je danas kod nas novinarska profesija.

A za drugi deo pitanja, evo Vam samo jedan primer: na jednom diplomatskom prijemu u Londonu, neko je pitao jednog mog kolegu šta je radio dok je bio u Jugoslaviji. Taj moj kolega, koji je u tom trenutku bio naš savetnik za štampu, a pre toga urednik privredne rubrike u Borbi, rekne da je pre dolaska u London bio „urednik u jugoslovenskom vodećem listu". Na to ga ovaj čovek zgranuto pogleda i upita: „Pa kako ste to nazadovali?!" Moj kolega se tu malo zbuni, a Englez mu da sledeće objašnjenje: „Kod nas je ovako: glavni urednik Tajmsa bi svakog trenutka mogao biti pomoćnik gospodina Idna, ministra inostranih poslova. Ali zato pomoćnik gospodina Idna nikada ne bi mogao da bude glavni urednik Tajmsa". To je profesija, znanje, to je domet, ugled, publika... To su sve činjenice, a ne neki moj „elitizam", ili nešto slično. Za mene je to jedna velika misterija. Ja uopšte ne znam šta je to „elitist". Ali, ako je to nešto suprotno pojmu „primitivist" ‒ ja ću to uzeti kao veliki kompliment.

Ova je profesija mnogo, odozgo, udarana u glavu

Jedna stara kineska poslovica kaže: „Tamo gde su svi grbavi, jedan pràv biće ružan". U „Obračunu..." Vi govorite da se danas u novinarstvu strahuje od stvaralaca, od onih ljudi koji „poseduju sposobnost razmišljanja i hrabrost mišljenja". Ne znači li to, valjda, da smo i u novinarstvu došli dotle da sve talentovane skraćujemo za glavu, u strahu da će oni narušiti naš postojeći, mediokritetski red stvari, koji je, uzgred, tako udoban?

– Mladi uvek, to je tako kroz istoriju, narušavaju neki red stvari. Jer, ako nisu narušivači reda stvari, onda nisu ni mladi. Kakva bi to bila mladost? Svaki čovek je u sebi buntovnik, ako ni protiv čega, ono protiv sebe samoga. Druga je stvar što kod nas više nema šanse za mladog novinara da isplovi, da pomoli glavu iz te žabokrečine. Ima moja redakcija danas dosta mladih, talentovanih ljudi (jer nemoguće je da među 200 ljudi nemate bar nekoliko talentovanih), ali avaj... Ova profesija došla je na mediokritetski nivo, jer je kroz sve ove godine mnogo, odozgo, udarana u glavu. Jer, kao što reče Andrić, kad neko dođe na mesto sa kojeg može sve da kaže, on odmah misli i da sve zna. A opet, ako danas jedan novinar as, kakav je recimo Jurij Gustinčič, odlazi, po slovu zakona, u penziju sa platom manjom od referenta u nekom preduzeću, onda je to poraz i za celu novinarsku profesiju.

Talenat, hrabrost ili blizina „forumima"

Koju osobinu mladog novinara smatrate danas odlučujućom za njegov uspeh?

– Ja znam koja je osobina odlučujuća, ali se bojim da mu ta osobina može samo škoditi. Prva je talenat, a iza nje hrabrost. U normalnim okolnostima, sa te dve osobine, taj mladi novinar bi bio u vrhu novinarske lestvice. No, kako stvari stoje danas, to mu može samo škoditi. Najbolje je zato da se što pre približi nekim forumima, izveštava sa plenuma i da poznaje „prave ljude".

Postoje, koliko shvatam, „najbolje" i „najkorisnije" osobine?

– Tačno.

Svi naši infarkti i naši čirevi

Novinarska profesija jedna je od najopasnijih, gledano po infarktima, stresovima i prevremenim penzijama. Postoji li način da se čovek, radeći u novinarstvu, nekako izoluje od te atmosfere koja pogubno deluje na zdravlje, a da pritom ipak ostane novinar?

– Ovo je stvarno teška profesija, tu moramo da se razumemo. Neko mi je rekao da je u periodu od '80. do '82. godine, na putanji Televizija-Radio-Politika, na tih nekoliko stotina metara, bilo 80 infarkta. Postoji način da se čovek izvadi iz toga, a da ipak ostane novinar, ali to mogu samo oni mirniji, staloženiji ljudi. Ljudi drugog kova. Jedan od najčasnijih ljudi u mojoj redakciji bio je čika Đoka Nikolić, urednik rubrike „Da li znate". Jedan fin, miran čovek, koji je pre dolaska u novinarstvo bio profesor matematike. On je poznavao valjda dve hiljade vrhunskih intelektualaca ove zemlje, i uvek u džepu imao tri rezervne rubrike. Nikada nije bio buntovan, ni zamerljiv, niti je ikada, bilo sa kim, dolazio u konflikte. Za vreme rata se držao najdostojanstvenije. Neki su se posle hvalili kako za vreme rata nisu pisali po novinama, i od toga pravili svoj politički kapital, a nisu pisali samo zato što nisu bili primljeni. Đoku Nikolića su za vreme rata zvali, tražili... „Ovo je rat", odgovarao im je on, „moja zemlja je pod okupacijom, i ja više ne mogu da radim". Odživeo je skromno četiri godine, izdržavajući se od toga što je njegova žena radila kao švalja. Posle rata je divno radio, i tako, mirno i časno, proživeo svoj ljudski vek. Ali mi, koji smo počeli kao reporteri, izveštači, komentatori, mi smo stradali od infarkta, i padali po ulicama ni ne znajući da u stomacima nosimo čireve zarađene u našim redakcijama.

Pripravnici s televizije brzo stvaraju ime

U novinarstvo ste ušli pišući, i to i dan danas radite. Znajući da novinari često iz novinskih kuća ili sa Radija prelaze na Televiziju, a imajući na umu da Vi svoje misli lepo i kazujete, a ne samo pišete, kako to da ste sve ovo vreme ostali verni peru, i odoleli izazovima i iskušenjima koja, svojim često varljivim sjajem, nudi televizija?

– Velika je nepravda kad, recimo, jedan novinar iz pisanog novinarstva piše, recimo, 30 godina, i ostane relativno nepoznat jer radi, na primer, jedan neinteresantan sektor, a tamo na Televiziju dođe neki pripravnik, pojavi se pet-šest puta na ekranu, i odmah počne da stvara ime, svi ga znaju, jer, bože moj, on je poznato lice sa televizije. To je smešno. Istina je, naravno, da i na televiziji ima novinara i „novinara". A ja, ja sam stalno pisao, išao u inostranstvo, i stvarno me nikada nije ni dohvatila ideja da pođem na televiziju.

Ja sebi ne govorim „mi"

Zli jezici Vam prišivaju narcisoidnost, zbog Vašeg pisanja u prvom licu. S druge strane, Vi ste jedva pristali na ovaj razgovor, pravdajući se da je „bilo već dosta tog Mire Radojčića". Da li je Vaše pisanje u prvom licu znak narcisoidnosti, ili je nešto drugo u pitanju?

– Kakvo je to licemerje kad se piše „mi smo posetili"?! Znači ja tu treba sam sebi da govorim „mi". Ja sam svedok toga o čemu pišem, i onda ću to tako i napisati. Uostalom, svega jedan ili dva odsto mojih tekstova je napisano u prvom licu. Jeste li pitali čitaoce da li im je to nekad smetalo? Evo o čemu je tu reč: to obično smeta netalentovanim novinarima koji prepisuju razne referate. Meni stalno dolaze ovi klinci što studiraju u novinarskoj školi, to obično bude u februaru, kao mačke (smeh). Oni ustvari dobiju zadatak da nekog intervjuišu, pa mi je tako jedan momak rekao i ovo: „Vi ste nekako tako bliski u našim kućama. Odakle to da Vas svi znaju, kažu: 'Evo, Miro napisao...'". Vidite, to je za mene najveći uspeh, biti blizak svojim čitaocima. Najveći narcisoidi su ovi nesposobni, koji se nama novinarima šalju kao nekakvo „pojačanje". Dođu iz ovog-onog foruma, pa se ukrute i misle da će nekome imponovati svojom titulom. Ne ide to. U novinarstvu, čovek se ceni samo po svojim tekstovima, ni po čemu drugom.

Beograd nije imao šansi da šlifuje svoje došljake

Bili ste „naš stalni" iz svetskih metropola. Živeći tamo, sigurno ste razmišljali šta ovom našem Beogradu, udavljenom u sopstveni saobraćaj i svakojake nestašice, nedostaje da bi i on mogao da postane zaista veliki grad?

– Najviše mu nedostaje gradski mentalitet. Beograd je pred rat imao 200 hiljada stanovnika, i imao je taj mentalitet. On je danas sedam-osam puta veći, i više nema gradski mentalitet. Toliki se svet naglo nabio u Beograd, da on više nije imao fizičkih snaga, mogućnosti i šansi, da sve te došljake bar malo šlifuje. Tako je danas Beograd naš glavni grad, i u isto vreme ničiji grad, u smislu nekog duhovnog pripadništva određenom tipu urbanog mentaliteta. U Jugoslaviji imate mnogo autentičnijih gradova od Beograda, koji su znatno manji od njega. Recimo, Mostar. On je sačuvao svoj duh, i gradsku srdačnost, valjda zato što oni tamo ne dozvoljavaju da im grad naraste preko 100.000 stanovnika. Beograd, inače, stalno nešto pokušava, ne bi li od sebe napravio neki kulturni centar. Moje kolege, sportski novinari, hoće sad da naprave novinarski bal. Pa, nek' bude bal! Hteli bismo, eto, da unesemo malo varijacija na temu našeg beskrajnog sedenja, ždranja i pijenja po kafanama. Tja...

Nema amatera u seoskoj ligi

Vi ste jedan od onih ljudi koji mogu reći da su imali retku sreću da zarađuju za život tako što su radili ono što zaista vole. Pored novinarstva, koje je, dakle, Vaš posao, ali i Vaša neizlečiva pasija, tu je i šah. Recite u kakvom međusobnom odnosu (u Vašem životu, naravno), stoje šah i novinarstvo? Pomažu li se, ili ponekad, zvog Vaših profesionalnih obaveza, stoje jedno nasuprot drugog?

– To dvoje se ne isključuje. Ali kako se danas u životu sve iseca na sitne segmente, vi ne možete biti šahovski velemajstor i, recimo, inženjer elektrotehnike u isto vreme. Danas vi sve više postajete suvi profesionalac. Jedan moj prijatelj, dugogodišnji predsednik opštine u Bugojnu, sada je član vlade u Bosni, jednom mi je rekao: „Miro, amatera u fudbalu nema više ni u seoskoj ligi". Hoću da kažem: ako hoćete da uspete u novinarstvu, u šahu, bilo gde... vi se tome morate potpuno posvetiti. Dakle, to ne stoji u suprotnosti: vi možete biti novinar, i usput igrati šah; ili možete igrati vrhunski šah, i povremeno pisati za novine, kao Gliga (Svetozar Gligorić (1923-2012), šahovski velemajstor Jugoslavije, prim. aut.) Eto, nas dvojica smo dva totalna antipoda. Ja sam uvek prvo bio novinar, koji je usput postao šahovski majstor, a Gliga je, prirodno, bio prvo šahovski velemajstor, najveći koga smo ikad imali, pa tek onda novinar.

Rejkjavik 1972.

Pratili ste mnogo velikih šahovskih mečeva, i o tome nas, na stranicama Politike, izveštavali. Koji je od tih šahovskih sudara Vama kao posmatraču bio najuzbudljiviji?

– Neosporno, to je meč koji je igran u Rejkjaviku, između Roberta Fišera i Borisa Spaskog. Igrala su stvarno dva najjača igrača sveta, kao što i u ovom trenutku, kad je sve već otišlo u dosadu, u Moskvi sede najbolji, Karpov i Kasparov. Spaski i Fišer su imali tu sreću što su igrali jedan protiv drugog. Kad sednu za tablu, bili su oba džentlmeni, oba ratnici, zahvaljujući tu najviše Bobiju; Spaski je komotniji, ali je jedan divan igrač, čovek sa idejama, koji je dotle bio mnogo uspešniji u nadmetanju sa Bobijem, samo što je onda Bobi bio klinac...

Taj meč izražavao je tadašnje stanje u svetu: igrali su, po prvi put, predstavnici dve supersile. Bobi Fišer je bio prvi Amerikanac koji je bio uspešan u igri koja se u SAD smatra jednom „ruskom igrom". E, u toj Americi, gde je glavna igra bejzbol, kao što je kod nas fudbal, u bistroima po Njujorku, ljudi su tražili da se sa televizora skine bejzbol da bi gledali kako jedan Amerikanac, tamo negde na Islandu, igra šah sa jednim Rusom, i pobeđuje.

Gregori Pek, Širli Meklejn, Roman Polanski i... Bobi Fišer

Hoće li se Bobi vratiti šahu?

– Ja sam jedan od četvorice ili petorice ljudi na svetu sa kojima Bobi govori, i koji mogu reći da su sa njim prijatelji. Znajući ga tako dobro, mogu Vam reći: njegov odlazak iz šaha, to je isto kao da je Leonardo, kad je bio na svom vrhuncu, prestao da slika. Bobi je jedini, u pravom smislu te reči, živi genije, koga sam ja poznavao. Sećam se, jednom smo on i ja išli u jedan divan restoran u Los Anđelesu, znate ono: petnaest stolova a osamnaest kelnera, vlasnik je bio jedan moj drugar. Kad smo ušli, unutra su bili Gregori Pek, Širl Meklejn i Roman Polanski. Ali kad se pročulo da je tu ušao Bobi Fišer, "champ", kako ga oni zovu, ti holivudski starovi... sve to više nije imalo veze.

Ne znam... čini mi se da je u njegovoj genijalnoj glavi nešto nepovratno prepuklo, i ja se bojim da se on više nikada neće vratiti šahu.

Jedanaest golova iz Budimpešte

Slučajno znam za jednu predratnu fudbalsku utakmicu u kojoj je sarajevska „Slavija" primila u Budimpešti jedanaesticu od domaćeg „Ferencvaroša". Ta utakmica je i deo Vaše sportske biografije?

– To je bio Srednjoevropski kup, što je tad bio vrhunac, kao danas Kup šampiona, ili UEFE; Sarajevo je bilo provincija... I tako, u tu provinciju dođe čuveni „Ferencvaroš", koji je onda bio isto što su „Real Madrid" ili „Liverpul" danas. Tu, na jednom groznom, tvrdom terenu, Slavija pobedi sa 3:0. Ja sam tad bio golman podmlatka, sedeo sam na klupi. Kad se polazilo u Budimpeštu, oni odluče da povedu i nas nekolicinu mladih, da nas nagrade za trud, valjda. Ti mladi koji su tada pošli na put u Mađarsku bili su kasnije svi odreda reprezentativci: Stanković, Matekalo, Manola i Đajić, jedan strašan igrač, koji je sa 16 godina bio prvak u skijanju, tenisu i fudbalu. I tako mi krenemo tamo, naduvamo se grdno, „kaznena ekspedicija iz Sarajeva". I sad, dođe utakmica. Sedimo, mi rezerve, iza gola, i ja gledam. Drhte ovi naši, požuteli od treme, drhte Mađari, 3:0 nije mala stvar. Počne utakmica, posle valjda 12 minuta Mađari su vodili sa 3:0, znači izjednačili su. E, onda ja, rezervni golman, počnem da drhtim od straha: gledam kako „Ferencvaroš" igra, razmišljam kuku meni ako me trener uvede da branim, i tako... Trener me srećom ostavi tamo iza gola, a mi izgubimo sa 11:1. Posle se ta utakmica u filmskim žurnalima prikazivala kao jedna „smešna utakmica".

Vimbldonske jagode sa šlagom i teniserski znoj

Tenis je takođe Vaša velika ljubav. Bili ste valjda na svim vimbldonskim turnirima, često i o sopstvenom trošku?

– Kad sam prvi put išao u Englesku, ta me zemlja uopšte nije interesovala. E, onda su svu ovdašnji „stručnjaci", koji nikad nisu tamo ni bili, počeli da se utrkuju ko će pre da mi kaže: „Tamo je stalno magla, Englezi su odbojni, Engleskinje, ako ih samo pogledaš, zovu 'bobija'", i tako to. Kad sam ja tamo stigao, bio je maj, jun, i sve je bilo kontra: nisam video žena koje više od Engleskinja vole da se gledaju i da ih neko primeti, Englezi ih ne primećuju, oni imaju more muških klubova samo da bi se spasli svojih žena. Prvo što sam tamo video, prihvatio i zavoleo, bio je taj Vimbldonski turnir. Zavoleo sam ne samo to što je to nezvanični šampionat sveta, već što je to i jedan način života. To je festival grada! On uvek pada u isto vreme, jer je neko valjda izračunao da je u poslednjih sto godina nejlepše vreme bilo u tom periodu: polednja nedelja juna, prva nedelja jula. I tu onda dolaze one smešne, stare gospođe sa šeširima, sede tamo i jedu svoje jagode sa šlagom i pričaju... ko je sreo gospođu Pibodi... jeste li čuli da se njena kćer razvela.. i sve takve stvari. Tamo se igra na 18 terena, momci i devojke liju znoj, a te gospođe jedu svoje jagode sa šlagom.

Od mečeva svakako je najuzbudljiviji bio onaj između Mekinroa i Borga, kad je američki „Ljutko" kako ga tamo zovu spasao sedam meč lopti pre nego što je izgubio. Ali je tim svojim porazom osvojio publiku, i Vimbldon, i niko više nikad nije rekao ništa loše o njemu. Posle tog meča, njih dvojica su došli na konferenciju za štampu, i Borg je rekao: „Da nisam prebacio ovu poslednju loptu preko mreže, ja više ne bih mogao da stojim na nogama". A vi ste, gledajući te trenutke meča, mislili da je on beskrajno hladan, gotovo nezainteresovan, da bi mogao da igra još satima.

Nešto udobnije od bola i ponosa

Polako završavamo ovaj razgovor, i ja bih želeo da još malo govorimo o ovom našem prokletom zanatu. Vi ste često govorili i pisali o lepotama i rugobama, o uzletima i padovima novinarskog posla. Možete li sada, u jednoj rečenici, reći šta je to zaista najlepše u tom pozivu?

– Najlepše je osećanje da ste primljeni, cenjeni i voljeni, od strane onih kojima se obraćate, od čitalaca. Ja sam to osećanje, srećom, imao.

I na kraju ono istrošeno, umorno pitanje, pitanje koje tek s vremena na vreme, zavisno od toga kome biva postavljeno, povrati sjaj svoje nekadašnje originalnosti: kada bi se nešto za svoj život ponovo mogao birati put, Miroslave Radojčiću, da li bi to u Vašem slučaju i tada bila ova Vaša „profesija bola i ponosa"?

– Ja bih možda rekao: novinarstvo, da ste me to pitali pre, recimo, trideset godina. Išlo mi je to od ruke, rekoh, nisam ni za šta drugo imao talenta... A opet, toliko sam svog života dao novinarstvu, da ne mogu sebe da zamislim kako radim nešto drugo. Kad o tome razmišljam sada, i to sa ovom pameću, mislim da ne bih bio novinar. Išao bih u nešto udobnije. Sve je to sad prošlo, tolike godine, i ispisane reči, sukobi sa urednicima, i mnogo drugih, lepih stvari, a meni se čini kao da je ceo moj život prošao u avionu, na telefonu, i u razmišljanju šta da pišem.

Prethodne nastavke teksta pročitajte ovde i ovde

(Kraj)